Ostavivši iza sebe vekove i vekove stradanja kojima bi retko koji drugi etnitet mogao da se pohvali ( ואנחנו, עברים?!; prim. hebrejskog prev. ), nebeski narod je negde u sredini svega toga na do dana današnjeg nedokučiv način saznao od Svevišnjeg za svoju svetu dužnost i svrhu, i prihvatio hroničnu, nezahvalnu i slabo plaćenu ulogu koju mu je Isti dodelio u svom urnebesnom sitkomu zvanom “Čovečanstvo”. Ono što, međutim, malo ko zna jeste da će se ta uloga značajno razviti i zapravo postati NAJGLAVNIJA OD SVIH!...ali tek tamo pred sâm kraj serije, pošto svi dotadašnji junaci odu ili jednostavno izginu od ogromnog asteroida.
Elem, čekajući taj blistavi trenutak u karijeri sopstvenog postojanja, Srbi su otkrili a potom i shvatili vazda evanzivni ( ok, ok – “nedostižni” ) Smisao Života koji ovom prilikom, a kao opunomoćeni predstavnik imena i dela istih, imam čast da vam saopštim: PREŽIVETI.
Da . Toliko je komplikovano.
I kako onda, pitam ja vas, postići bilo šta drugo kada je najveći deo vremena koje nam je dato već potrošen na gorenavedeni važan zadatak? Kako stići uraditi štogod za sopstveni duh i radi sopstvenog zadovoljstva kada sat zaverenički otkucava poslednje minute već punih 1000 i nešto godina? Usuđuje li se ko da kaže da smo sâmi krivi za sopstvenu sudbinu? I da li neko jebeno zna kada je veliko prolećno sniženje u Ušću?!
Estragon: Šta radimo mi ovde?
Vladimir: Ne znam. Neko zna.
Estragon: Ko?
Vladimir: Vrlo je moguće. Odvezane su ti pertle.
Estragon: Zanimljivo...*
- Ženo, 'sti razumela nešto od onoga što smo videli?
- Ne znam. Ti?
- Možda. 'Oćemo kući?
- Trebamo. Gde si parkirao?
- Jesam. Otkopčalo ti se dugme...
