Leptir

Кроз полуспуштене ролетне причао сам са својим најбољим пријатељем - мраком. Збиља, једини део дана у ком сам могао да се крећем неопажен, да размишљам и маштам наглас, да водим своју битку са ветрењачама је била ноћ. То је време у ком су моје идеје тихо гореле у ваздуху, и као дим се разлетеле на најудаљеније крајеве света.

Ноћ ме чини херојем. Макар у сопственој глави. Чињеница, другоразредним, али то није битно. Прави хероји ионако не постоје. У тим тренуцима, сва тежина заспалих пада на моја леђа, ноћу стварам. Не пишем, не сликам и не радим да бих добио признање, јер ми признање не треба, поготову не од људи који ми не значе. Стварам због тог интезивираног осећаја живота, шта год живот био. Тада осећам срећу, тугу, тада сам сурово искрен. Можда је то прикривени мазохизам, а можда израз неке "интелигенције". Хендикеп или дар, нисам сигуран.

И тако гледавши високо, у полуведро небо мислим. О свему. Имам времена. Ионако је живот почетна фаза смрти. Смрти која је вечна. Размишљам надајући се благом замаху крила малог лептира, негде далеко, замаху крила који може да измени све. Немојте погрешно да ме схватите. Нисам незадовољан. Ни најмање. Само желим да видим, чујем и помиришем све, јер кад размислите, људски век је кратак и за тих седамдесет и кусур година, ви ни себе не упознате до краја, а не било шта друго. Људски век је секунда у земаљским размерама, а земаљски рок трајања је секунда у односу на трајање Свемира... И тако даље.

Али да се вратимо на лептира. Лептир је идеја, умре за једну ноћ, а опет живи вечно. Његов замах крилима можда неће променити данашњицу, можда неће променити ни наредну годину, век, али узрочно-последично може изазвати тоталну промену, хаос (у било ком смислу те речи). И након рађања и умирања милион таквих лептира, можда баш онај први изазове нешто велико. И иако нико неће знати да је баш ОН заслужан за то, кроз своје дело, он ће наставити да живи. Вечно. Баш због тога, лептир је идеја. А идеја не умире до последњег живог бића, до последње капи кише, до последњег трептаја звезде.

Не знам како и на који начин су стварали велики писци, мислиоци, на који начин је стварао Хесе, како је стварао Хемингвеј, Орвел, не знам како је поезију писао Буковски, нити како је Толкин створио свој свет. Нити сам сигуран да ће их за 400-500 година неко памтити, поготову на начин на којих их памтим, познајем ја или било ко ко је прочитао било шта што нема безе са саставом прашка за веш, седећи у ВЦ-у. Не знам, нити ме занима. А једино што је битно, да су они, баш као тај лептир, макар на секунд учинили свет бољим местом. А мени ноћ пружа шансу да постанем лептир...