Lesli Eldridž

AKA Нинђа (sic! - Овако су се увијек звали, нинџа је израз дошао касније, мада, колико год звучали глупо овако јер се израз нинџа одомаћио код нас, више изворном 忍者 одговара изговор нинђа) романи су нешто генијално, најјача могућа разбибрига, толико разводњени, толико јефтини, банални и све остало супротно рецимо Кафки или Канту да су незаобилазно штиво сваког ко иде на плажу или треба да учи. Умјесто да се чита тешка литература, у „праву" књигу се убаци плави нинђа роман и ето одговора на муку! Иначе, нинђа романи доносе и онај стари мирис осамдесетих, плаже у Хрватској, дјечачких препуцавања итд...

Сад идемо мало фактографије - ове романе су издавале Дјечије Новине (култ!) из Горњег Милановца од почетка осамдесетих (прије него ћу ја да се родим). Изашло је преко стотињак бројева из пера горепоменутог Дерека Финегана (Боже Марковића, имам осјећај да се тако зове) и главне линије су следеће:

Лесли Елдриџ, Американац, најбољи ученик сенсеија Танаке, кога знамо само преко његових мудрих изрека које Лесли носи у сјећању као буквар, Табаско Пит, плавокоси другар рмпалија који туче аустралијска пива, Сумико, смртоносна Јапанка која се ложи на нашег Леслија иако овог нема по мјесец дана и иако зна да овај понекад креше и друге рибе и прегршт стереотипних ликова с друге стране закона. Лесли их тамани к'о Панта питу, јер је Леслијева мисија да укине зло на свијету(!). Лесли то чини помоћу својих нинђа вјештина, катане (која је у оригиналним „новелама" мушког рода) која му је остала од учитеља Танаке, иначе једини преостали примјерак чувеног мајстора из петнаестог вијека и Харагеија - чувеног шестог чула нинђи које упозорава на све опасности овог свијета, од тога да не треба прелазити улицу дијагонално до тога да је кошуља коју је Лесли кренуо да купи прескупа...
Наравно, уз све ове елементе, не треба заборавити два стуба ослонца заплета сваке епизоде, крви к'о на Косовском Боју у сцене софт кор и мало мање софт секса што наших јунака, што негативаца. Наравно, малтене сваки наслов епизоде говори о чему се ту заправо ради: „За смрт је потребно троје", „Кише живота, кише смрти", и легендарна епизода - „Смрт, то сам ја"...

Е сад, чему ова прича, ако нема малог примјера тог богатог језика препуног дивних алегорија, стилских фигура и креативности која пршти на све стране: