Prva postava Espanjola i treći golman Barselone. Ljudi sa margine društva i dna platnog spiska sopstvenog kluba. Dobro de, prva ekipa Espanjola možda i nije krdo Giletovih klonova, bez majčinih skuta uz koje bi se privili, bez sise koju bi cuclali i nazivali je svojom, al' sam klub je jedno veliko trinaesto prase tako da, ono.
Savetnik pomoćnika savetnika ministra bez portfelja. Tek sitna recka u lancu komandne odgovornosti koji se proteže odozdo ka...pa jebiga, ka gore, daleko izvan vidnog polja. Usputna stanica u poslovnoj korespodenciji. Niti šalje, niti prima, niti štogođ potpisuje. Prenosi. Da su neka druga vremena, ubilo bi ga k'o glasnika.
Neki tamo levi radikali.
Džentlemen iz 19-og veka sa džepnim izdanjem "Bontona", autora raspalog Đorđa Zelmanovića, koji se moli u pogrešnoj crkvi i ne jebe, al' zato uveseljava.
Boki Milošević i njegova frula u intermecu, dok sviraju kurcu, kao i sva njegova sabraća i sapatnici koji su tu da bi popunili par sekundi u životnom eteru, nakon čega za vreme reklama tiho i neprimetno napuštaju set.
"Je li, kud se dade onaj Nino "Tri belega"?! "Usne vrele kao žar, da li je to s neba dar", taj neki fazon. Nestade čovek k'o Slavko Banjac. Kao da je u zemlju propao. Nikad mi neće biti jasno šta bude tako sa tim umetnicima, ono, odjednom nema čoveka. A baš je fino pevao. Slavuj jebeni."
"Mhm. Jes', sad kad kažeš, stvarno ga nema nigde. Znaš kad ga ni na DM-satu ne viđam. A znaš ko je još fino pevao? Toše. Baš fino."
"Aaa jest! Slavuj šiptarski. SLA-VUJ! Ne volim te Makedonce nikako, al' on je bio baš simpatičan dečko. Šteta. Prava šteta."
