Pojava retka kao kometa veličine Teksasa. Obično ti se u tim godinama desi jednom, ostavi neki trag,a najčešće se manje sećaš ljubavi a više onog klasičnog bedaka posle,kad tripuješ da se to samo tebi događa, da ti se sve ruši, da život nema smisla i da si najveći baksuz na svetu. Padaš u ''desperije'' boje nisu iste, hrana nema isti ukus i te fore. To ustvari misliš dok ne napuniš nekih 20ak godina kad shvatiš da treba da te boli patka za sve to. Pogledaš nazad u prošlost, vidiš sebe i prvo što pomisliš ''Bože,kakav sam ja retard bio, što me jednostavno nisi šutnuo u glavu?!''- ako si Hrišćanin naravno.
Primer (nije neophodan) (:
