Svi smo mi nekad bili mali, i voleli okrunjeno. Da bude meko i nežno, da ne napada zubiće i pravi čudne ukuse u ustima. Da bude njanjavo, ko što smo i mi bili, kad smo bili nejač.
Onda su neki odrasli normalno, i ukapirali da su kao klinci ustvari propustali najbolje delove jela, a neki su odrasli kao pederčine. Da se razumemo odmah, ne pederčine kao homoseksualci, nego pederčine kao pederčine bez obzira na pol, seksualnu orjentaciju ili štaveć.
Oni bi ako mogu, da ne grizu. Da im mamica sažvaće i onda pljune u usta, samo da ne pregrizu, i ne osete neki jači ukus.
Kad udješ u kuću, i kreneš da jedeš sa nekim, i vidiš da leba polagano počinje da biva izdubljen umesto isečen, ili kolutiće korice po stolu, upoznao si pederčinu (još jednom, muško-žensko, nebitno). To čudo će da čerupa leba. Da skida kožicu sa pileta, i da se gadi na batake, da jede samo belo. Da sa pečenja skida slaninu, i da se hvata samo za meso. Da ljušti jabuku pre nego da jede. Uvek. Da ne jede povrće. Da od ribe jede samo riblje štapiće. Da voli kremaste i ljigave kolače. Samo njih. Samo da ne žvaće. Nikako da žvaće. Zube će koristiti da mulja.
Pogledaćeš malo detaljnije onda, i videćeš da ni oni sami nemaju koricu. Da su jezgro nečeg mekanog i okruglog, bez ikakve spoljašnje zaštite, bez ikakvog jačeg ukusa.
I na kraju ćeš se sažaliti na tu mlohavu masu i zamoliti Boga da mu oprosti i da ti da snage da mu ne opališ šamar.
