Ljudi bez kogjih jedno detinjstvo ne može biti potpuno, bilo da ste na selu odrasli ili su vam tamo živeli baba i deda. Mrzeo si ga kao klinac, uvek ti je delovao besno, nadrkano i previše ozbiljno, zazirao si od njega i izbegavao da prodješ pored njegove kuće, ali samo po danu - kod njega su trešnje, kruške i kajsije po pravilu bile najsladje.
Bila je fora da uveče najhrabriji klinci preskoče ogradu, upadnu u dvorište i popnu se na drvo (ako baš nema vučjaka), jer grane do ulice bi bile obrane još dok voće ne bude zrelo.
Onda ubrzo neko napravi buku, domaćin izadje i - bežanija! Nekada je ostajalo na psovkama i pretnjama, ali nekada je umeo i da izadje sa motkom iz dvorišta u poteru, a to su bile pustolovine koje se i u zrelim godinama ponekad, sa prijateljima prepričavaju glasno i uz smeh.
- Mali! Mali jebaću ti ja majku znam čiji si! Sutra te ispred škole čekam da mi pevaš ko je sve bio, kod sviju roditelja ću sutra da svratim!
- Znaš ti Šulc kurac, nisi video u mraku! Al doćemo mi i sutra pa nas čekaj!
- A zajebavaš! Nemoj da sam ti izašo..
(Klinci prozivaju i podjebavaju, Šulc nazuva patike i grabi motku, bežanija ulicama i uličicama, i posle po dogovoru svi u školsko na prepričavanje).- Bilo je i starijih ljudi koji su nam dozvoljavali da jedemo koliko hoćemo, pod uslovom da ne lomimo grane (oni koji su se sećali kako je lepo biti dete, i koji su se radovali da nas vide kako uživamo). I danas su dragi iako su odavno pokojni, ali ovi su svemu tome davali neku draž.
