Jebo im ja mater!
Šatro odsutne kolege, prevrtljive komšije, periferni poznanici, sada privatnici koji su ''uspeli u životu'', nabeđeni intelektualci koji su sigurni da su vas prevazišli u svakom pogledu i da više niste njihov nivo.
Uljudni samo kad im nešto zatreba. Zar je toliko teško klimnuti glavom ili procediti jebeno ''Zdravo''? Ili se uredno javi svaki put ili mi se skloni da te ne vidim, dok te nisam od sebe.
- Dobar dan, dragi komšija. Ne date se videti otkad uđoste u opštinsku skupštinu. Rekoše da ste Vi novi predsednik kućnog saveta, pa da Vam skrenem pažnju da treba da se zameni sijalica u hodniku na našem spratu, sandučići su nam bili na meti vandala, a i parkić ispred zgrade je zarastao, a mi imamo malu decu, pa ako biste...
- Hoćete reći da živite ovde i da se poznajemo? Ne bih rekao. Molim da mi se obratite pismeno i dostavite kopiju poslednjeg računa od infostana.
- Komšo bre, pa to sam ja, Ivan Babica sa trećeg. Zajedno smo se tukli protiv ovih iz 45-og, sećaš se! Nije valjda da si zaboravio?
- Ja nisam... Dakle, račun, pismena molba, pa sekretaru kućnog saveta. Doviđenja, prijatno.
