Rode se normalni ali se zaklone od života i umru blesavi.
Mama mu je nosila ranac do škole, tata od škole do kuće. Bio je u raju od malih nogu jer mu je brat olakšao odrastanje u surovom prigradskom naselju. Nikada nije saznao kako je kada ti stariji otmu novu novcatu moltenku i još ti ne daju ni da igraš, kada ti nadenu ružan nadimak i blamiraju pred devojčicama…..
Završio je isti faks kao i brat, doduše to je trajalo troduplo duže. Bilo mu je čudno što ga roditelji tapšu po ramenu svaki put kada obnovi upis godine. Bratovljevo “soljenje pameti” je bilo jedina cena koju je plaćao večitom studiranju.
Devojke ga nikako nisu htele. Ruku na srce, nije ni on njih.Kladionica je bila centar njegovog univerzuma. Tamo je upoznao Milicu, lokalnu devojčicu i jedno bezazleno veče se produžilo u pijanu noć i mnogo meseci kasnije je njoj donelo mnogo besanih noći.
Venčanje je bilo skromno ali je rođenje kuronje proslavljeno kako dolikuje. Svi su nešto dobili: unuče ili bratanca. Jedino on nije shvatio da je “dobio” porodicu. I kako bi? Za njega je putanja od mezimčeta do muža i roditelja bila nepremostiva.
Utoliko mu je bilo lakše da na proslavu prvog sinovljevog rođendana vozi svoje roditelje do Velike Plane. Milica je vrlo brzo skontala da život u velikom gradu nije bajka koju je sanjala i vratila se “kod roditelja”. Iz početka je mislila da je privremeno, ali nekoliko godina kasnije je ta “privremenost” postala način života.Diplomirao je taman pred sinovljevu malu maturu. Tako je od obične, postao školovana budala koja je nepismena za život.
Protok vremena je prihvatao jedino kroz smenu liga, prvenstava, olimpijada, otvaranje i otvaranje lokalnih kladionica, spadanje sa konja na najeftinija piva, švercovan duvan i sumnjive brlje ispod tezge.
Život mu je konačno okrenuo leđa kada su mu se roditelji razboleli. Nije mu smetalo da svaki put cima sina da ih vozi do bolnice. Šta će kad mora?! Nema auto. Na brata je odavno prestao da se oslanja jer se mučki odselio u Kanadu.
U četrdesetim je počeo da poboljeva. Tada se prisetio Milice. Ta žena se vremenom neobjašnjivo prozlila jer ga je blokirala. Sin nije. Iz početka je “znao za red” ali ga je na kraju mučki smestio u starački dom.
Dreždi na terasi po ceo dan, puši i bleji u soliter preko puta. Tamo se dešavaju neki životi. Svima se nešto desilo osim njemu. Kad mu pljuga dogori do usana ili dok mu se menjaju pelene, njemu bljesne da je ceo život izvozao bez ijedne generalne. Jetra mu otkazuje, šećer ga izjeda, šlog ga je prikovao za invalidska kolica…
Konačno shvata da je kasno za generalnu. Ignorisao je sve znakove upozorenja i uporno je vozio slepom ulicom. Brzine nije menjao, šoferku nije nikada oprao, u retrovizor nije nijednom pogledao. ..Rikverc je bio njegov način života. Kako bi bilo da pun gas?
