Najeksluzivnija radnja u elitnom tržnom centru, sve blještavo, prodavci isfazoniranih frizura i njegovanih bradica i napucane prodavačice lebde pored kupaca i smeškaju se iako ništa nije smešno. Napucane i cene. Tuc-tuc muzika u pozadini. Sve je tako kul i urbano. Od svog tog nepotrebnog glamura Bosancu neprijatno pa još mu i vruće jer na sebi ispod kaputa ima dva vunena džempera. Ali, skupio nešto para, riješio da najzad počasti sebe pravim parom cipela, pa koliko god da koštaju, ko ga jebe... I priđe najskupljim; onako, ne izgledaju loše, solidan kroj, a i duboke su – valjale bi za snijega. Odmah mu padne na pamet šta mu je djed uvijek govorio: “Kad pazariš cipele, najprije ih dobro pomiriši. Prava koža miriše, skaj smrdi. Ne daj da te zajebu ti prevaranti”. I na užas svih prisutnih zabode nos u cipele i stane da njuška… Sumjiva roba!
-Izvinite molim vas, možete li mi reći gdje su proizvedene ove cipele?
-Molim? – pita začuđeni prodavac, previše cool da bi te razumio kad mu se razgovjetno obratiš.
-Zemlja proizvodnje? Made in… ?
-To su italijanske cipele.
-Jel? Mogu li da vidim njihovu deklaraciju?
-Hmm, deklaraciju? Pa možete, naravno da možete, ali to će potrajati dok nađemo..
-Sačekaću…
Poslije par minuta izlazi iz magacina i pruža kutiju sa deklaracijom: MADE IN BANGLADEŠ!
-Bangladeš?
-Bangladeš…
-Doviđenja.
-Sačekajte, pa imamo mi još modela. Ovo sve je talijanska roba…
-Jebo ja tebi talijansku mater u Bangladešu!
