Bolni krik agonije koji ispušta neka osoba na teškim psihofizičkim mukama. Gadna i strašna situacija bez vidljivog izlaza, tako da može samo da žali što se rodio umesto da nerođenjem to prosto eskivira. Krik je najčešće propraćen i iznošenjem uzroka tih muka.
- Ćale, treba sutra da ideš u školu.
- Šta ću tamo? Davno sam je završio.
- Ne zajebavaj, nešto zbog mene.
- Šta si sad napravio?
- Polomio sam stolicu.
- Pa, dobro, desi se to i slučajno, što sad ti prosvetari izvoljevaju?
- Ovaj, polomio sam je o leđa onom štreberu iz prve klupe, a jedna nogara odletela pa još i prozor razbila, pa staklo poseklo i onu pegavu gusku iz druge klupe. Onda sam lepo popsovao profu koji uleteo da vidi šta se dešava i razdvojio nas, pa i lekare iz hitne kad došli da odvezu onog cvikeraša.
- Kuku meni! I šta ja sad da radim?
- Pa, ono, idi tamo i nekako me opravdaj. Čuo sam da sad ima i pravilnik o zaštiti maltretirača, pa burgijaj nešto tu. Ja već kenjao kod psihologa kako imam nekih teških porodičnih problema i tako to,kao, ti i keva se stalno lemate, ja osetljiv, revolt i te šeme, pa vidi i to iskoristi.
- Jao, majko, što me rodi da izrodim debila! Dal' da te ubijem sad ili kad se vratim iz škole? Vala, bolje da sam platio abortus nego što sam se ženio!
