U mojoj glavi živi jedan drvodelja. Pravi najdivnije lukove i drvene pregrade, rezbari neverovatne ukrase i dekoracije, a ume i da izveze pravu čipku od drvenih letvica da padneš na dupe od divljenja.
U mojoj glavi živi jedan kuvar. Kuva fantastična jela i sprema lepe kolače. Kad on nešto skuva ili ispeče, prosto ti dođe da samo gledaš i ništa ne diraš koliko lepo izgleda.
U mojoj glavi živi i jedan zidar, njegove su kule legendarne, a vitki stubovi se penju do nebesa. Građevine su mu tanane i prozračne kao da ih je pauk ispleo.
Tu živi i jedan talentovani slikar, on i još par umetnika dele studio koji su im drvodelja i zidar napravili. Odmah pored njih su i učitelj, tesar, pekar, advokat i sudija. Sa druge strane ulice živi jedan stari policajac, ali on je već pred penzijom i samo se smeška ostalima, a nikad ne viče. Pored policajca stanuje i jedna devojka, pojma nemam odakle ona tu. Samo se doselila jednog dana i ne mrda odatle. Ima punu baštu predivnog cveća.
Na samom kraju sela živi jedan vojnik pacifista, nekad je bio ambiciozan i mlad, a sad mu je samo ostala navika da ujutro porani, uradi nekoliko vežbica i pozdravi državnu zastavu. Dalje od njega, u šumici pored sela, žive par pustinjaka i dva monaha, ali oni su sasvim otkačeni i ne dolaze često u selo. Samo svrate kad je seoska slava ili neko drugo veselje.
Ja samo ponekad pozovem nekog od njih koji mi je potreban da mi pomogne. Ne umem baš da budem vešt kao oni, ali sklepam dobru drvenu klupu, sazidam čvrst ravan zid, skuvam par finih jela, nacrtam ponešto, napišem neki tekst, posadim cvetić ili voćku. Poranim samo subotom, ali ne radim vežbe jer sam len. Ponekad se i otkačim baš kao ona četvorica iz šume, ali to ne radim prečesto. Ne bih da ispadne da sam lud.
Nešto sam načuo ovih dana da se sprema svadba. Udaje se ona devojka što voli cveće za onog mladog vojnika pacifistu. Bojim se da ću morati pozvati i nekog lekara da se doseli, trebaće mi nešto protiv glavobolje...
Nesvesni svoje malenkosti na zemlji. Jedina svrha njihovog života je da životare, rade uobičajene stvari, zabadaju nos u tuđe probleme, iščuđavaju se i ponose svojim glupim stavovima, skoro pa komercijalnim. Ljudi koji ne shvataju da čovek može biti nešto mnogo bolje i veće. Olakšavajuća okolnost po njih je što ih baš i nije mnogo briga za to.
Mali ljudi su danas istrčali iz svojih uobičajenih jazbinica...sve čistačice i penzioneri i sva boranija danas je imala posebnu čast da loše vesti razmrdaju malo njihovu kolotečinu.
Malim ljudima je navodno žao:da li je neki poznati pevač umro? Baš je dobre pesme imao! Šta kažeš, izgorelo obdanište? Jadne te majke, sirota deca. Poginuo neki tamo daleki rođak prijatelja? Trče na svoje facebook profile i ostavljaju žalosne poruke, toliko nakaradne da bih ja pre pomislila da ismevaju čitavu situaciju.
Mali ljudi su skriveno srećni...da, blistaju njihove okice podmazane novim tračem. Nikada nisu ni naročito daleko dosezale. Oni su obične ovce, ali priroda je ipak rešila da ih obdari time da to uopšte ne vide. Misle da su slobodni, ali to nikada neće biti...misle da znaju nešto, samo da vešto ponavljaju ono što su ranije čuli,
Mali ljudi se bave malim stvarima, a male stvari zapravo su one koje izgledaju tako veliko i važno. Proglasiće me bezosećajnom, i veliko im hvala. Oni nemaju sebe, samo lažnu predstavu toga kako bi duša trebala da izgleda.
Ako bi mi se nešto desilo, svi ti mali ljudi srećno bi izmileli, a onda žalili moje roditelje i vrteli glavama. Nikada ih nije bilo briga za mene, ma ne znaju ni da postojim, ali najednom ja sam nešto njima najbliskije i oni rone svoje suze i računaju materijal. Koliko će im dana trajati ovo, koliko će još moći o tome da pričaju? I u svoje suze bi trpali nakunđurene izjave nebuloznosti od kojih se gnušam, a mene niko ne bi ništa pitao.
Možda je greška što ovo pišem, ali ne mogu da pomislim na to, a da se mi se ne smuči.
Kao što je svoj deci poznato to su ljudi koji žive u tv, radio, i ostalim aparatima (uključujući i kompjuter) i pokreću iste.
Svi oni su vredni i dobro rade osim onih u kompjuteru.
Čika Bil nije pazio kada je birao male ljude za kompjuter pa oni često ne umeju da voze, imaju neke viruse, bore se sa trojancima, a mislim da imaju i gliste.
Nevaljali čika Bil !
Neretko vlasnici najvećih kompleksa.
Dolf Lundgren - Desi Tome, još nisi porastao haahahahahaha?
Tom Kruz - . . .
Dolf Lundgren - Nego jebeš li ti ono čeljade kako Bog zapoveda a? Taman možeš da joj balaviš po sisama kad uzjašiš a? hahahahahahaha
Tom Kruz - Veoma smešno, ja sam radio Top Gan dok si ti samo jedan evropski Majkl Dudikof.
Dolf Lundgren - Dođi mali Tom, da te čika Dolf poljubi u glavu :pomaz po glavi:
Tom Kruz - (Jebo bi ti ja mater da nemaš tri metra i da nisi bivši prvak u kik boksu)
Malecki duhom, ovi ljudi ništa nisu postigli u svom životu, a u svačijem uspehu traže i najmanju sitnicu kako bi čoveka omalovažili.
Mile tesar, mladić od dvadeset leta, vraća se iz Rusije posle 6 meseci rabote. Priča se da je doneo 10.000 dolara čistih para i da počinje da gradi sopstvenu kuću. Jednom rečju mladić za primer
scena: grupa pijanica ispred prodavnice, prolazi Mile
mali ljudi: Svrati Mile te nam pričaj o Rusiji, jel hladno tamo?
Mile: Opasna je ruska zima, zaveje toliko da su nas prevozili tenkom do gradilišta.
mali ljudi: Tenkom? ha ha Tenkom? Misliš na oklopne transportere?
Mile: Ma da, na to mislim.
mali ljudi: aaaahhahaaahh Kako je glup, tenkom! Ma i kako da zna kad nije služio vojsku! aaahahahahh Džaba mu pare i kuća i sve kad je glup kao noć. aaahahhI nađoše mu mali ljudi tu sitnicu koju svako od nas ima... Okrete se čovek i ode svojim putem, ali do kraja života osta poznat kao Mile tenkista...
