Situacije koje bez i jedne reči nepoznatim ljudima bivaju jasne i izvlače im osmehe, te im vrećaju sećanja na prošlost, ili neke tople trenutke. Mogu to biti i nevine radosti detinjstva na koje nas potsećaju klikeranja dečaka ili bljesak gaćica, između vriska i nespretnog pokušaja nepoznate, ali zgodne žene, da pobedi vetar u njegovoj nameri da joj zadigne suknju preko lica.
- Jao, Zvončice, kako si mi samo izmamila osmeh juče.
- Što?
- Pa vidim ja, neki poznat auto ide ka praonici, potpuno blatnjav, kad u njemu ti, naša Zvončica.
- Ajde ćuti... hihihihihi.
- I meni bilo hihihihih. To malo zapeli u blatu?
- Ma, taman smo se namestili, pade kiša, jebem li joj sve. Jedva se vratismo na asfalat.
- Cici, ja mislim da vas ta kiša nije mnogo uzrujala.
- Pa i nije, sačekali smo da stane i da se malo zemljani put prosuši. I tako... Sve super, samo me nervira što nam se svi keze.
- Pa maco, da si videla tu količinu blata na kolima i ti bi se kezila.
