Mamurluk

Dižeš se iz kreveta, u stvari prvo dižeš glavu i otvaraš nekako oči. Koči ti se svaki mišić u organizmu, a u glavi kao da ti se nešto otkačilo. Nesnosna žeđ te tera da se pokušaš pokrenuti ka kuhinji i uneti par litara vode u organizam. Sedaš na krevet i pokušavaš da se prisetiš sinošnje noći. Ali ništa, crna rupa... Podižeš pogled i njime tražiš vrata koja vode iz sobe. Pogled se na kraju zaustavlja na vratima, ali još ih ne vidiš, prvo ti se pojavljuje prozor, pa ormar, još par slika, pa tek onda razaznaješ obrise vrata. ''Uh, kasni mi slika'', pomišljaš. Hrabro se pridižeš, iako imaš osećaj da ćeš svakim narednim korakom promašiti i sami parket po kome hodaš. U magnovenju, držeći se i ormara i zida, i svega ostalog što ti može poslužiti kao oslonac, izlaziš iz sobe, prolaziš kroz dnevni boravak, ulaziš u kuhinju i otvaraš česmu. Uzimaš plastičnu dvolitru od 'kole', i sipaš je do vrha, a onda je naginješ i u jednom dušku sasipaš pola u pregoreli i sasušeni organizam. Opet naginješ da je dokusuriš, kad se odjednom pojavljuje slika majke koja te podbočena o kukove namršteno gleda i oca koji se podlo smeška. ''Opet kasni slika'', prisetiš se...
Otac: ''Ko rakije večera - vode doručkuje!''
Majka: ''Dobrojutro crni sine opet si se nagrdio, pa dokle više?''
Otac: ''Heh, treba imati života da se pije, ih kako smo mi nekada...''
Majka: ''Pa ja, od tebe će pokupit' sve što nevalja''
Ja (još do pola svestan): ''Eee, pa gde ste vi, š'a ima?''
Otac (znalački i iskusno): ''Šećeruša, je li?''
Ja: ''Ne sećam se...''
Otac (rezignirano): ''Pa da, šećeruša...''