Mapu čitaj, seljaka pitaj

- Dobar dan, čiča. Može jedno pitanje?
- Uh, uplašiste me, deco. Nisam očekivao nikoga u vr' ovu čuku! Kažite.
- Izvinjavamo se. Znate, imamo neko takmičenje u kasarni, orijentacioni kros i imamo problem da nađemo orijentir, neki Marinkov bunar.
- E, to će bude čudo ako nađete, pokojni Marinko ga zatrpao još '88. Bezobrazan narod, bacali u bunar crknute životinje, od kučića i mačića pa do, bogami, i krupnije marve. Iz koje li su godine te vaše karte?
- Ovaj, nebitno... Kako sad da se snađemo, majku mu?
- Lako, deco. Kota 34 vam je u ovom pravcu, malo levo od onaj veliki hrast će da vidite stazicu, samo je pratite.
- Vi znate za kotu 34?! Imate i vi te mape?
- Ma ne, bre, sinko, nego već četeres' i kusur godine dolazi ovde vojska i večito na'ebete kad tražite tu kotu 34, bar po 3-4 puta godišnje vam objašnjavamo 'de je, pa smo i mi naučili. A nemate signal za mobilan da vas upute oni što pre vas prošli. Ete, baš juče se dogovaram sa komšiju Radovana i nešto razmišljamo da saberemo stare tarabe i sklepamo vam od nji' putokazi. Lakše nama da nas stalno ne zapitkujete, lakše vama da ne tabanate k'i guske u maglu.
- Pozdravljamo ideju. Nego, da zamolimo za još jednu uslugu... Znate, u toku je takmičenje i trenutno vodimo protiv jedinice vojne policije. Verovatno će i oni malo kasnije da naiđu i pitaju vas...
- Ne se sikiraj, sinko, čim vidim crne te... kako se već zovu te palačinke što sad nosite na glavu umesto kape... baretke, da... ima gi uputim da završe u tri pičke materine, ni ona prava milicija gi neće nađe i to sa detektor! Mrzim gi još od pre... kol'ko ono beše, tri'es godine... kad sam ja služio pa me zajebavali! 'Ajde što me 'apsili i strpali u ćorku i dobi' produžetak, al' što mi uzeše kominjak što mi pokojni otac dao da podelim sa društvo...