Деслио се свима да безмали број пута, шетајући или опуштајући се негде, налете на неког пајвана из даље прошлости. Обично настаје непријатна ситуација, јер се дотични сећа свих дванаест минута проведених са вама, пре девет година. Аналогно са количином смора којих су тих дванаест минута произвели, мозак одбија да их се сети, те што се више напрежете, више су потиснути.
-Де си брате мој, па шта има? Како факс, рибе? Шуриш све, а сећаш се некад како смо се зајебавали онда...
-Еее, кхм кхм, ево ништа, помало свега. Факс добро, рибе добро, где се не сећам, баш нам је било супер онда.Ти, како факс?
-Матори који бре факс, ја сам кожарску завршио, како се не сећаш?
-Јао, да,да ма ја помешао..Него како шљака, како цупике?
-Каква шљака бре, какве цупике, ја се оженио пре две године, знаш да је њен ћале буржуј.
-Ма уморан сам нешто не знам шта ми би, a и морам да палим, ај Деки видимо се касније..
-Ај важи, само ја сам Маре...
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.
уууу која дефка + *