Matori Italijani

Oni su klasika. Oni su takva jebena klasika da u poredjenju sa njima kadilak, pustinja i rok'n'roll izgledaju kao izlazak u diskoteku. Oni su iskusni. Pre. Plave, svetle oči, bradica ispod usne, proćelava, proseda, a duga kosa(nikako neuredna, ne, ne...).
Šta rade matori Italijani? Matori Italijani rade stvari koje matori Italijani obično rade. Oni kuvaju neke paste, špagete, piletinu sa testeninom, ćufte, prelive, nadeve, sve sa nekim vinom, maslinovim ulje, mariniranje, ovo, ono... Uz njih je neka mlada gospodjica, nikako ljubavnica, već ćerka možda, nećaka, drugarica, obavezno lepa, koja prima komplimente, kikoće se, proba sos prstićem, sugeriše da treba malo soli možda... Tebi za ljubav, draga, ide prstohvat, da nisi ti kazala, onda nije ni trebalo... Opet kikot. Jelo je na nivou prosečne musake, ali uz takvu priču, ukus je božanski.
Matori Italijan je visok, uspravljen, koža mu je tamna od sunca. Zavrće rukave košulje izmedju lakta i zgloba, ako je hladnjikavo prebaci prsluk. Pije vino, sedi sa ženom, koja je tiha, voli male poklone, sitne osmehe, cveće, muziku i njega. Slušaju stare italijanske romanse, vole mladost oko sebe, otvorene koncerte kod zidina starih gradova leti, kada pokazuju novim generacijama kako su to oni nekad, pa počnu da plešu, tako i tako, lepo i kratko ipak, godine su to. Ali galantno, lepršavo, šarmerski.
Matori Italijani su verni, i mirni kao jezerska voda, tu i tamo zatalasaju, pristojno, dosledno, povratno. Nije to kao nekad... A kako je bilo nekad, pričaju ponekad posle koje prerane čaše crvenkastog vina nekim mladim mangupima koji ih podsećaju na njih. Negde kod pete sede stavili su tačku, priznali jedinoj u srcu da su sve druge bile važne, bile divne, kao septembarsko sunce na Siciliji, kao kasno proleće u Rimu, kao firentinska jutra sa zracima medju zvonicima... Bile. I od tada, samo jedna ih vodi, u šetnje, u spavaću sobu, u smrt, kad joj dodje dan.
Oni su vrsni poznavaoci sporta, savremenici Paola Rosija, sa kim su se kalili nekada davno, iz sopstvenih priča, ali žene su ih odvukle noćima toplog vazduha i rečima crvenog zvuka, pa sada tek ponekad neki od njih namesti slobodnjak ili zalepi loptu za čelo, pa je prebaci na vrat, onda peta, štikla od pozadi, dočeka je na grudi, pa na butinu, umiri na stopalu, nasmeje se, spusti je na zemlju... Nasmeje devojku, zadivi mališana, podseti momke zašto se igra fudbal...
Matorih Italijana uskoro neće biti, zameniće ih neoženjeni matori žabari, ekvivalent našim tečama nejebačima, koji će na račun tudje stare slave pokušavati da ispune starost nečim što vredi proživeti. Umiraće kao mladi djedovi.
Matori Italijani se bude rano, piju kafu, rešavaju ukrštene reči dok im traje kafa u šoljici; Ležu kasno, nakon šetnje ili sedeljke, i poljupca za laku noć. Dan počinje i završava ugodno, i to je dobar dan. Savršen. I da je poslednji, ne bi ništa menjali.