Matoro je

Магацин. 4 већ одавно изгубљене душе. 4 на око одустала човека. Они и природа. Удружени заједно, након 18 година, спојени заједно. Већ дуже време. Време које пролази их одваја од стереотипа и нормалности. Они су каросерија и угравирани у историју безимених хероја. Сами по себи.

4 одавно изгубљене душе су прешле стадионе свежине. Пређоше сумор флаше и гламур кафане, да би се вратили своме дечачком лудилу. Они и природа. Заједно смотани у кораке којом ова земља дише. 5 сати после поноћи.

Јутро је старије од ноћи. 6 сати кад зора долази на смену је старије од "оног" 6 када пикаш покер на 888нс чекићајући победу на фрирол турниру. Јуриш своју премију. Као и у стварности. Као што и јутро, 6 сати ујутру испраћа свежина "оног" 6 после подне (пре песа). Испраћа га, јер је маторо. Баш као и 4 изгубљене душе.
Маторе.

Маторо као и ортаци који су остали на флаши. Приковани за столицу дугих хоризонта, нестварне сензитивности схватања музике, и речи које плове по њој. Маторо као и те песме.

Маторо, као и они изнад. Одавно уморни од срања које су изделали људи. Ужурбано гледају у сат, чекићају слагалицу, дневник и кунт. Који не може доћи, након толико хиљада година. Заборавили су због нас да спавају.

Матор као и прст заборављеног стопера, заустављеног између кривина амбиса и очаја. Одавно је ослабила његова оријентација. Спасава га само аутомобил. Или аутобус, ако скупи пара за карту.

6 сати ујутру. 3. човек додаје 4. буксну. Размислио је све. Оматорио је. Али је воли. Маторо је време. Долазе клинци...