Medjugradske voznje autobusom

Pocinju stizanjem na autobusku stanicu 15 minuta pre polaska autobusa, ubedjen da stizes ranije, kad shvatis da je taj autobus, koga si upravo video da prolazi, bas onaj sto tebi treba, a naravno jos nisi ni kartu kupio. Nista, kupis kartu za sledeci, koji je ironicno tek za dva sata, na -15 i kusur stepeni. Posle jedva sacekanih dva sata, posle kojih ne osecas ne samo prste, nego i pola tela od hladnoce, a autobus naravno kasni... Ovde je vec ozbiljno poljuljano psihicko stanje nesudjenog putnika. Kad autobus konacno stigne, shvatas da je klima, naravno, pokvarena. Zavalis se na dva slobodna sedista, ako nista drug bar je autobus poluprazan. Taman se malo opustis, kada bas pored tebe, od celog autobusa, sede dezurni gradski seljak. Taman bi malo odremao (da bar ne mislis vise na to koliko ti je hladno) kad se doticni dohvati mobilnog telefona, pa krene da urla u jadan uredjaj tako da bi ga osoba sa kojom razgovara verovatno cula i bez mobilnog. Pri ovakvim razgovorima mozete da cujete stvari koje vas ama bas nimalo ne zanimaju, tipa da li se on sinoc napio, te dokle je spavao, pa sta je ruckao i slicno. Jos ako nakon zavrsenog razgovora pokusa da prica sa vama... Hvala Bogu da su izmisljene slusalice!