Melkijades

Šta ćeš više?

Toliko.

Ovo mora u omiljene. Volim i ja tebe bro!

Voliš me, i to više nego sebe, znam ja to <3

Pa kako kad.

Želim da verujem da je to samo onda kada si najsrećniji i najzadovoljniji sobom.

U suštini, jer - po prirodi, svaki muškarac je najdarežljiviji kada je prosta srca i dobre volje. Ali čini mi se pak da, skriven u nekom kutku duše, tinja plamičak ljubavi za tebe i onda kada te, zaokupljen svime što donosi dan, nepravedno smetnem s uma. I ogre je me taj plamičak katkad jer, eto, setim se da zemljom mojih predaka gazi mlad, zdrav i prav, misleći čovek, koji pleni šarmom i temperamentom, a ima širi duh i više vrlina nego što mu se to ponekad možda čini. On pripada onoj boljoj strani ove zemlje i, Bože zdravlja, ostaviće za sobom potomstvo koje će posmatrati kako mu još za života služi na čast, dok se linija njegove sudbine kreće uzlaznom putanjom i utire pravac ka vedrini iznad horizonta.

Eto, kad ti je neko nešto ovako lepo rekao poslednji put.

Treba i zaslužiti, ako se slažeš.

Treba inspirisati ovakve reči.

Možeš nam služiti nektar.

Delimično tačno. Postoje medjutim ljudi koji se rečima umešno koriste, i drugi, koji se njima jeftino kupuju. Reči su moćno oružje, ništa ne koštaju i, veštim odabirom, u sagovorniku bude bes, naklonost, ubedjenja...Osećanja koja od njega za tili čas mogu napraviti budalu. Upravo zbog toga, ljude koje tek upoznajemo gledamo u oči dok nam se obraćaju, pratimo gestikulaciju i mimiku, lovimo sitne i mahom nepogrešive detalje - da li je dodirnuo bradu ili nos, počešao kosu, učinio nagao i neočekivan gest ili zgrčio usta dok je nešto izgovorio. Zato nam je ćutanje sa ljudima koje dobro poznajemo tako lako i prijatno, nenametljivo. Govorom se služe jedino ljudi jer - ne znaju tačno ko su, niti ko su, duboko unutra, njihovi sagovornici. Jedni druge neprestano otkrivamo i pronalazimo, i uvek malo drugačije. Pas ili mačka nemaju potrebu za rečima - oni znaju da su pas ili mačka, odakle potiču, koja je njihova svrha i šta treba da rade. Ne mogu da pogreše u svojim postupcima jer postupaju prirodno i slobodno, onako kako im jedino i dolikuje. Ništa im se ne može dodati ni oduzeti a da se ne naruši njihov sklad, nemaju potrebu da se preispituju, , nagadjaju, sumnjaju, i zato im reči nisu ni potrebne.

Ovo ti je već za šamar, naporni čoveče. Pošto ti je želja bila da ti ne kažem ništa i insistiraš na govoru tela, reći ću ti sve što imam kroz jedan šamar. Pošto upotrebljavaš reči da bi od ljudi pravio budale, a to se zove zloupotreba, a zloupotreba se kažnjava, po zakonu i Božijem i čovečijem. Verujem da se uvek iznenadiš kada te neko iznenadi, jer čini mi se da ipak nisi toliko oprezan, već nekako... samo detinjasto egoističan. Ja naprotiv, koristim reči da bih se dočepao lične koristi. I u tome mi nema ravnog, ako nešto stvarno poželim. Šta ćemo sad?

Pa zavisi od toga u čemu vidiš zadovoljstvo i korist. Ne znam kakva korist od jednog šamara (ono, od 2 - 3 možda i ima nekakve koristi, ponekad), mada izneo sam ovo kao upozorenje a ne lični stav. Užasavam se takozvanog zloupotrebljavanja reči, sem kad hoćeš da odvučeš nešto u krevet. Ljudi reči ionako tumače kako im u datom trenutku najviše odgovara, često nakaradno - što u prvom redu i dovodi do nesporazuma. Često se daleko više otkrivaju oni koji slušaju nego oni koji govore...A za suvišni, naporni i detinjasti profil Melkijades si potpuno u pravu - nije doduše oduvek išao u tom pravcu, no - negde 2014. gubi se svaki smisao njegovog daljeg postojanja, a nešto se sa njim već moralo učiniti. Tako da je vremenom evoluirao u nekakvog sakatog Don Kihota sa drvenim mačem koji jaše u pogrešnom pravcu. Mogao sam svojevremeno da ga prodam za nekih 250E (zamisli, postoje i takvi ljudi) Realno dobio bih 200, ali sam se zajebao pa nisam uzeo keš, jer mi cifra, generalno, nije menjala život...Videću šta ću do kraja od njega napraviti, mada mi u principu šište jaja.

E da, drago mi da si "Božijem" napisao velikim početnim slovom, ono, zaista. Ljubi brat.

U svemu što mi pričinjava zadovoljstvo, čista uzročno-posledična veza. Ne, ne ubrajam tu šamar Melkijadesu, hteo sam da banalizujem tvoje detaljisanje sa govorom tela jer sam neko ko ne može ni da zamisli da govori o nečemu važnom, dok ubeđuje nekoga u nešto ili pak brani sopstveni stav, bez intenzivne propratne gestikulacije rukama, jer mi je uvek cilj da sliku predstavim što je moguće realnije, a ne zato što nisam siguran u ono što govorim i/ili zastupam. Jednostavno, ne smatram da je ljudima potrebno ulivati nesigurnost izlagajući ih konstantnoj proceni, već naprotiv, preuzeti njihovu nesigurnost na sebe i time olakšati sebi posao.

Ja poznajem tvoje obe strane. Zato što su iste. Uzalud okrećeš drugo lice. Ja znam i da se tvoja empatičnost svodi na suštinsko ismevanje ljudi, tako što im prvo nabrojiš sve mane i onda izjaviš kako nešto zaslužuju i pored toga što su takvi kakvi su. Pritom se nikad ne obazireš na to da li je nešto trebalo prećutati. Dok su meni te tačke upravo krivine prema kojima konstruišem svoj put prema nekome. Najpre procenim šta bi tog čoveka moglo da uvredi, šta ne bi voleo da čuje, da se o njemu sazna, i onda to jednostavno- obrišem. Obrnut proces izbegavam, zaista. Želim da stičem poverenje ljudi, smatram da je ono najdragoceniji dar koji možeš dobiti od nekoga, i zato nisi u pravu za ćutologe. Niko ne želi tračaru za bliskog prijatelja.

No, ja sam čovek koji će uvek naći razlog bolji od bilo čijeg drugog, da te voli, Melkijadese. Doživećeš toplinu i ljudskost kakvu nisi mogao ni da zamisliš da postoji, tako zabrinut da te neko ne nasamari. Ili površan, ali ja ti to neću reći. Ja sam jedini koji će ti prići, prebaciti jednu ruku preko ramena, zabrinuto podići obrve, i pitati te, kako si, Melkijadese, reci mi da li te muči nešto, hajde, izloži mi svoj problem, a ja ću se dati u pogon punim kapacitetima, da osmislim nekakvu ideju koja ti može postati cilj, motiv, koji će te povući da stremiš prema naviše, iz depresije ka sreći, dok ti drugom rukom vadim lovu iz džepa, ne zato što sam pohlepan, već zato što smatram da osećanja nemaju cenu, i da je novac spram njih- ništavan. Ja ne želim da te opelješim, želim samo da ti objasnim koliko je bezvredan. Parče papira koje odlazi i dolazi u neprekidnom ciklusu.

Ne znam zašto imaš osećaj da mi stalno nešto duguješ. Zašto uvek izbegavaš da mi ne učiniš. Kakav ja to skriveni izazov za tebe krijem, tvoju omiljenu igračku? Gde je kuglica, nije tu, jeste, ovde, onde, gde je? Večiti dečače. Podarićemo svima blaženost uma tvojega. Radi njihovog dobra. Znaš da je meni najslađa kazna da one koji sve olako doživljavaju, pošaljem kod tebe da iskuse svu "lepotu" sebe samih. Tvoje prokletstvo je da sve što ikada napišeš i uradiš... Neće nikada imati težinu.

Što ne znači da ne volim takvo ponašanje i da sam i sam često takav. No, smatram da postoje trenuci u životu kada je potrebno nešto više od toga. Kada život zahteva suštinu. Samo piči. Ne vraćaj se starim ljubavima. One te ne zaslužuju. Šmekeru. Al' za malo.

Nema reči kojima bih opisao u kojoj meri sam uživao čitajući ovaj post :) Ali on, zapravo, nema naročito mnogo veze sa istinom ili bilo kakvom suštinom. Pomalo je neoprezno tvrditi da poznaješ bilo čije obe strane - ne samo stoga što svaki čovek ima daleko više od dve strane, već i zbog same činjenice da je neophodno pojesti sa nekim taj famozni kilogram soli kako bi ga zaista upoznao. To je nepogrešiva merna jedinica. Ono - otišao bih ja rado sa tobom na pivo, ali vidiš šta nam učiniše sudbina i dušmani. Moram, nažalost još jednom da ponovim - Melkijades nikada nije bio bilo kakva ličnost već - profil. Detinjasto je dozvoljavati sebi da te povredi ili uznemiri misao ili stav nečega što nije ništa drugo do sličica sa nekakvim radnim naslovom koja, eto, tu nešto piše...Čoveka mogu povrediti samo oni do kojih mu je stalo, a da bi do toga uopšte došlo, mora se u čitavu priču uložiti nekakvo vreme i poznanstvo...Neki pametniji ljudi su koristili ovim sajtom da bi se ogrebali za neku mačku, neki su čak našli sebi prijatelje (i sam sam, naravno, upoznao neke sjajne ljude, mada mi te stvari nikada nisu bile cilj - ogrebao sam se doduše i za neke mačke). Nikada nisam razumeo te potrebe do kraja, iz prostog razloga što za takve stvari imamo tindere i ostala sranja.

Nisi me razumeo u vezi mimike i gestikulacije - oni su svakako nesvesni. Postoji zbir pokreta i radnji koje ljudi po pravilu izvršavaju kada recimo lažu, ili imaju izvesne skrivene namere. Korisno je poznavati tu materiju. Postoje naravno i radnje koje preduzimaš da bi nešto postigao kod sagovornima - tipa kada Tramp digne desni kažiprst ili Šeron Stoun prekrsti noge, ali time se zaista nisam bavio. Neljudski mi je. Nego - kako smo uopšte dospeli do ovih tema?

Melkijadese, tvoja sposobnost da konstantno produkuješ detinjaste budalaštine, jeste nešto što će mene uvek oduševljavati, jer sam i ja jedno veliko dete koje činjenice preterano ne zanimaju, jer ih vidim kao direktnu opasnost romantici i romantičarskom doživljaju života. Ono što hoću da ti kažem, jeste da kada bi tako halapljivo gutao kurac kao što gutaš znanja, jeftina i petparačka, koja nikome nisu potrebna a ničemu ni ne služe, prihodi u tvojoj porodici bi se drastično povećali, te bi sebi mogao da priuštiš i komforniji punto, i egzotičnu destinaciju, i kvalitetan, stilski nameštaj, možda čak i novo krečenje. Rado ću nastaviti samo malo kasnije :)

Dozvoli mi da podelim tvoju ličnost na Melkija i na Jadesa, zanima me kako bi izgledao dijalog između ove dvojice, a naročito koji bi bili uzroci konfrontacije do koje bi svakako došlo :)

Vrlo zanimljiva ideja, ali sumnjam da bi u tom disfunkcionalnom braku postojalo nešto što se zove normalan dijalog. Moraću da razmišljam malo u tom pravcu. E sad što se tiče punta, ne vozim jbg. Jednom sam doduše seo za volan i uspeo da uletim u reku, mada auto nije pretrpeo značajniju havariju. Tako je počela i završila moja karijera vozača, što mi je svakako ostalo u lepoj uspomeni. Kad smo već kod egzotičnih destinacija i putovanja, ona mi ne predstavljaju naročit problem - više sticajem okolnosti a manje mojom sopstvenom zaslugom, no dobro. Drago mi da se neko bavi mojim slučajem u ovolikoj meri; nije baš da su mi se ukrutile bradavice od radosti i uzbudjenja, proverio sam, ali ipak prija na neki čudan način kada neko vežba psihologiju na tebi. Čime se baviš bro? Oklen si?

Da li ta pitanja zapravo sebi postavljaš?

Mislim da si previše odlučan da bi ikada zapravo i doneo odluku. Poput mojih biznis planova koji se menjaju iz dana u dan. A nikako da konačno započnem makar jedan :) Uglavnom, drago mi je da sam uspeo da ti održim pažnju duže od dva minuta, što se omniradoznalom umu poput tvog, čini kao prava večnost, jer za dva minuta utrošenih na fokus (kakav takav, neću da ulazim u suštinu :D), moglo se izvrteti još 456 različitih misli u glavi. Posmatrati ih u ogledalu, kakav utisak ostavljaju. I to tako i tome slično :)

Velik je porok donositi odluke, čovek vremenom počne da veruje u zabludu kako je, bez izuzetka, veći od života i sudbine. Ma šta čovek pretpostavljao o sebi - odluke nemaju uvek dobar i pozitivan ishod (zato toliki ljudi potkraj završe gorki, prazni i usamljeni). Imam utisak kao da razgovaram sa ogledalom, ali stojim s pogrešne strane. E sad, cela ta stvar oko planova i započinjanja je vrlo zanimljiva - ja sam recimo, shvativši u jednom trenutku da postupam isto tako - jednostavno započeo sa ostvarivanjem svih svojih planova, gotovo odjednom. A ima ih vala dosta i, logično, nemoguće je posvetiti se svakom od njih sa podjednakom predanošću, jer čovek naprosto nema vremena ni snage da se bavi svim tim multitaskingom odjednom. Ali postoji druga stvar - kada me je smorilo da učim, prebacio sam se u pozorište. Kada mi je dosadilo slikanje - uzeo sam bas gitaru. Kada me je nemački do te mere ubio u pojam da su moždane vijuge počele da se pretvaraju u tupe i oštre uglove - prešao sam na španski...Kada te zamori jedno, po pravilu, opet ti se radi nešto prethodno, ili nešto novo. Čovek, kao ni bilo šta drugo u prirodi, nikada ne stagnira - on se konstantno menja, nabolje ili nagore, i to na svim poljima - fizički, duhovno, umno...Zato je otkrivanje i razvoj sebe dug i dinamičan proces; on je svakako i bolan, ali vremenom naučiš da ne zapinješ uvek o isti kamen. Svaka veština koju savladaš i naučiš, svaka dobra knjiga koju pročitaš...Poezija, umetnost, filozofija, istorija (ova i ona druga), psihologija, muzika...Otkrivaju i rasvetljavaju nova i nepoznata prostranstva tvog duha, oplemenjuju te, čine prijemčivijim i boljim, bližim ljudima. To je naročito važno, jer sa većom lakoćom uspevaš medju njima da zadržiš mir, i vremenom, malo po malo - prestaneš da ih odmeravaš i nalaziš im mane, osudjuješ njihove postupke i posmatraš ih kao površinu vode u kojoj zagledaš i meriš i samog sebe sebe - a počneš da na njih gledaš sa razumevanjem. I nemoj sad da mi prebacuješ ta dva minuta - jeste svo ovo bespotrebno naklapanje u izvesnoj meri posledica taštine, no - ono možda i nije u tolikoj meri bespotrebno, a i vidi kako lepo i kulturno razgovaramo.