Tokom ranih 60ih godina prošlog veka kada su televizori bili skupi, a samim tim i retki, obično je postojao jedan te-ve prijemnik u celoj mesnoj zajednici ili selu koji je bio u vlasništvu najimućnijeg člana iste (čitaj: najveća komunjara). Pošto je postojao sam jedan od ovih aparata celo selo bi se sjatilo u tu jednu kuću da se prati Dnevnik ili neka utakmica, a gazda bi uredno svima naplatio gledanje - iliti gledarinu. Početkom 70ih su već počeli masovnije da se prodaju, te je ovaj vid uslužne delatnosti iskorenjen...
... Ili ipak ne?!
Mesto u kom se još uvek naplaćuje gledarina je mesto gde kad vide auto donose vode da ga napoje, a lekar stiže na 40 dana. Toliko zaostali da imaju jedan televizor, koji je neki gasterbajter poslao svojim matorcima koji ubiraju prihode ovako.
Mesto do kojeg ne vozi ni jedan bus. Mesto koje nije na karti. Mesto koje je bogu iza kosmodiska. Mesto gde Tito nikada nije umro.
Mesto gde se još naplaćuje gledarina.
- Sine oćemo kod dede u selo? Odavno ga nismo videli.
- Si normalana kevo?! A?! Poslednji put mi je tražio 10 maraka što sam gledao RTS na onom EI Niš televizoru iz '62, crno-beli, bez zvuka.
- Pa star je on... A popravili su zvuk.
- Kevo, marke mi je tražio. MARKE!
