Drugi naziv za selo koje je zabačeno Bogu iz tregera i koje je teže pronaći na mapi nego detektovati svinjetinu u Matijevićevoj svinjskoj "prašinari".
Prvi septembar. Naš junak, Živoslav Tupkalo, polazi u prvu godinu srednje metalostrugarske škole u Beloj Crkvi. Već je u klupi, čeka razrednu, Micu Ubicu (Žena koja je skrenula sa živcima kad je, pokušavajući da spase mladunče beloglavog supa, neuspešno predriblala Ladu Samaru iz suprotnog pravca. A direktoru žao da je izbaci).
Profesorka: Dobro jutro, dečurlijo. Ja sam Milica Karaklajić. E da vam kažem. Ovo glupavo predstavljanje je sviranje kurcu ali, jebiga, mora da se obavi. (seda na katedru i gleda ispod oka, kao na Divljem Zapadu) Ajdeee, ti se predstavi! (pokazuje prstom na Živoslava)
Živoslav: Ko? Ja? (srce mu vrišti kao da prisustvuje ceremoniji razdevičavanja mladog izviđača plemena Masai)
Profesorka: Ti! Ti! Ti, što ti je kosa kraća nego Marinku Madžgalju a duža nego Mariji Šerifović. Baš ti!
Živoslav: (ustaje lagano) Moje ime je Živoslav. (treperi mu glas) Bio sam nosilac Vukove diplome u osnovnoj školi. Dolazim iz jednog mesta pored Zaječara.
Profesorka: Zaječar? Koje mesto?
Živoslav: Paaa, Sikole, malo mestašce pokraj Zaje...
Profesorka: Ne seri, ladno si iz Sikola? (bulji se kao da je siluje niskotežišni prijemnik za etanol)
Živoslav: Znate gde je Sikole? (lice mu se ozarilo)
Profesorka: Ma, puši kurac, ložim te. Kakvo Sikole, kakvi nordijski Bogovi.
p.s. Od sledećeg dana Živoslavu se gubi svaki trag. Postoje neproverene informacije na 16-oj strani Informera o učešću jednog klinca u akciji "Peticija za Sikole", čiji je primarni cilj da se sagradi srednja škola u istoimenom mestu.
