Iliti "Glas Božiji". On govori ono što Svevišnji misli, jer (kako film "Dogma" kazuje) frekfencija Božijeg glasa je toliko visoka da bi nam se od jednje Njegove reči glava prosto raspukla.
Tokom istorije je bilo dosta ljudi koji su tvrdili da su čuli Njegov glas i zbog toga i nisu baš najbolje prolazili: neki su bili spaljivani, neki su bili vešani, neki su potapani na dug vremenski period. Ako je deo njih i zaradio nešto, nije dugo uživao u plodovima svog rada.
Nekima je taj "glas" bio kao okidač koji ih je naveo da učine neka ne baš tako fina dela. Da budemo precizni, vršilac tih dela je sigurno bio zadovoljan učinjenim, ali oni koji su tom ili tim delima prisustvovali i nisu bili preterano srećni. Uostalom, ko bi sa makar malo mozga želeo da ima stajling Bezglavog Jahača iz Uspavane Doline?
No, da se vratimo onome što je bit svega ovoga.
Svi mi imamo Metatrona u sebi. Neki kažu, u šali naravno, da su to "glasovi u glavi" (i ne - niko nikome ništa ne uglavljuje u ovoj priči). E, pa upravo ti "glasovi" su ono što nas nekada mori, a nekada nam daje olakšanje. Sit se ispričaš sam sa sobom, kažeš ono što nikome ni na samrti ne bi priznao i daš sebi mogućnosti da sa svih strana razmotriš neki problem. Ili jednostavno, svojstveno jednom ljudskom biću, sve još više iskomplikuješ, pa se smoriš i ubedačiš toliko da bi zaplakao i pride se ludački smejao.
Metatron je i intuicija, glas savetnik, anđeo zaštitnik koji vas kucne po ramenu i zamoli vas da se manete neke rabote koja i nije baš preterano korisna. Ako vam nisu sve daske na broju, onda ćete uraditi ono što je suprotno zdravom razumu, jer je glas u glavi (u tom slučaju) jedan pakleni šaljivdžija (sa akcentom na ono "pakleni").
Kada ste zamišljeni, i kada izgledate kao da ste mislima daleko i kada drugi misle da verovatno niste sasvim "čisti", to je verovatno zato što ste u jednoj finoj konverzaciji sa svojim "Metatronom".
