Metro noću

Mesto na koje se ne ide u sitne sate, osim ako ne želiš da završiš dop od crnaca ili da te opljačkaju i izbodu nožem. Ako baš i moraš, svakako ne ideš sam. Mesto gde dolaze beskućnici da se sklone i prespavaju (njih retko diraju), trenutni begunci pred goniocima zakona, neonacisti da se makljaju sa crncima koji diluju, Turci da terorišu neonaciste i Čečeni. Čečeni se razlikuju od ostalih, svi imaju neke ožiljke od rata, šepaju na jednu nogu i zabošće ti nož u bubrege ako proceni da u džepu imaš više od 30 eura. Kao i Turci uvek se drže zajedno, samo što ne jebu živu silu pa od njih svi zaziru..
Ujutro kad krenu prvi vozovi, u metrou se mogu videti svakakve prilike, i šarenolikost velikog grada dolazi do svog izražaja : od uglancanih japija u odelima sa tašnama, koji žurno ispijaju kafu iz plastične čaše i hitaju u nove radne pobede, preko ljudi iz radničke klase koji neispavani odlaze na posao koji mrze i koji postaje sve gori, do darkera, pijane omladine koja tetura i pegla po šinama, radnika iz treće smene i svih ostalih koji tek tad iz grada odlaze na spavanje. I tako svaki dan.