Mile Budala, moj najbolji drug

Миле Будала је био мој најбољи друг.

Откад знам за себе, знам и за Милета. Куће су нам биле у истој улици, у којој смо ја и он, заједно са осталим дечацима из села, научили да играмо фудбал. Наравно, ја и Миле увек на истој страни. Звали смо га ''Миле Будала'' зато што је био мало ван бразде, па би често урадио нешто што представља VIP пропусницу за Лазу Лазаревића. Да ти на грудвању пласира по једну у коју је ставио камен и да ти раскрвари чело, за њега је било сасвим коректно, јебо га ћаћа луди! А само зато да би се мало смејао.

Кад смо већ код ћаће, причао ми ћале, кад ми је већ порасла маховина испод носа, а Киндер јаја постала мање важна од сопствених и кад сам већ научио да ћутим, да је Милетов отац једном отишао да оре њиву, а он му ор'о жену, и то баш негде кад би требало да је Миле скарабуџен.

Али, без обзира на чињеницу што је ћале можда и посејао, а не само ор'о и што ми је Миле можда брат, ја сам њега одувек тако гледао. И он мене исто. Био је мало крупније конституције од мене (читај: трипут крупније), па ме увек бранио од сеоских мангупа, а ја њему делио савете и клепао га када год би планирао да направи неко срање, а то се дешавало често. Сећам се да је у седмом разреду хтео да измаже хемичарки столицу говнима пре часа. Некако сам га спречио да то уради и тиме га спасио избацивања из школе, а хемичарку спасио полтронства, тј. седења на две столице.
Хехе... Луд је био Миле, јеб'о га миш да га јеб'о.

Завршисмо ја и он некако основну школу.
Било лепо матурско - мало играли, мало певали, мало штипкали другарице... Дивота. Миле се занео мало па хтео да силује Јовану у WC-у, срећа па сам наишао на време. А треб'о је, да вам право кажем. Мамила га одувек, врцала му репом, а овамо се зајебавала са њим. Курва.

Ја отидох у Паланку, у гимназију, Јована исто, а он остаде у селу да помаже оцу. Није га дао, каже: Где ће он, не уме он сам тамо, није то за њега.
Наљутио се био Миле, бежао од куће, али вратио се, шта ће. Кад огладни, беж' назад, зна и он за толико. Пуштали су га да долази код мене у град, да прошета мало, да се забави. Мада, више је он долазио због Јоване, него због мене. Волео је још кад смо били мали и никад је није прежалио.

Кренула она њега тад баш да навлачи и завлачи. Писала му писма, све оно украшена и миришљава, гарантујем да је, читајући их, барем по једном осеменио сваки грм у селу. Наиван он, верује у романтичне бајке.
А она их је имала колико човек може на прстима избројати. И то човек из Чернобиља, са пешеснајес' прстију на свакој руци.

Спремио се Миле да је проси. Будала, еј! Украо кући паре, дошао у Паланку и купио прстен. Није ми се ни јавио. Купио и ружу и кренуо код ње, хтео кобајаги да је изненади. Стигао до куће и кроз прозор видео како му је неко други проси. У дупе му је просио.
То ми је рекао када је, одмах после тога, долетео код мене. Рекао ми је само још и то да сам био његов најбољи пријатељ, једини који га никад није издао и после тога је отрчао низ улицу.
То ''био'' које ми је рекао је постало разлогом да одмах отрчим за њим. Наравно, нисам га стигао, брз је био к'о струја, јебем га луда.

Скочио с моста. Има од тога, ево, двадесет и три године.

Био је мој најбољи друг, Миле. Будала...