Најкуљи кошаркаш икада са ових простора. Јебе се њему да ли добијамо Турке за четвртфинале Европе, и то са једном разликом или губимо од Африканаца, пардон Француза због зицера Савановића. Он има ону своју исту смор-изгубљену фацу по којој се да закључити да му је досадно као Бориславу Стефановићу на северу Косова и Метохије. Он елегантно маше својом фризуром на којој му и ћорави Душко може позавидети, испуцава курчину на сред терена, шаље лопте не гледајући друге, и све то мртав хладан, на општу запрепашћеност присутних. Брадурина, коју обрије једном годишње, обично приликом сваког великог такмичења, нарасте до полувремена, али њега брига за то што је вукодлак. Он јебе. Пуно.
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.