Nadljudski napori izabranih vođa za opšte i pojedinačno dobro, to jest ministara, dosledno poštovanje principa “kad je meni dobro biće i vama“- ili u jednostavnijoj varijanti“ne skijam se da bih vas nasankao, nego da svi skijamo“. Vrhunac mazohizma i pragmatizma. Osnovni preduslovi: briga, briga i zabrinutost, a umesto rešenja-ostavka kao moralni čin.
Za neupućene-nikada se ne daje ostavka na ministarsko mesto, jer naši ministri nisu ni Japanci, ni samoubice, već razumni ljudi koji su malo naduvali priču o tim savesnim Japancima. Ostavke se daju samo kad mora da se napusti neka sporedna funkcija u nekom sportskom društvu , savezu i sl. ili neka preterano važna, u nekoj radnoj grupi, koja se nije mogla izbeći.
Skoro svaki ministar-ka je u najboljim godinama za surfovanje i krivinarenje po odgovornosti. Stariji, mlađi(mlađa), svejedno.
Nesreća naših ministara je što nikada neće moći da pohađaju workshopove Bila Klinatona “Svet opstanka i progresa- antistres program sa praktičnim primerima za nove svetske lidere“ samo zato što su Srbi. A ako se to kojim čudom desi,njih niko ne pomeri, ministarčiće uvek do kraja mandata,a nama preostaje samo da duvamo saksofon.
Opet ti se okešaše na def, pravi si trendsetter.