Miroslav Čučković

Рођен не тако далеке 1979. Јебемлига, ја не вјерујем у случајности па тако мислим да Тито није безвезе умро наредне, 1980-те године. Обреновац, а Београд. Београд, али увјек круг двојке.

Одрастао на вјечно прашњавим улицама Обреновца, под небом које је мирисало на тјескобу, а на њему, као неман, куљао је дим тада моћне, горостасне грађевине са именом највећег српског научника - ТЕНТ. Све је мирисало на запару, љета су се немилосрдно отимала загрљају смога, јесење кише доносиле киселину.

А електрана ко електрана, постојано је пркосила свему око себе, свједочећи о неком бољем времену. И као и увијек, мали мусави дебељуца усније један сан. Да једнога дана, буде главни баш ту. На свом комаду земље. Да загрли високе црвено - бијеле димњаке ТЕНТ-а и упише своје име у малтер тек изграђене наде у боље сутра.

Међутим, тада није могао ни да претпостави да ће његова одлука у некој будућности коштати грађане Обреновца њихових домова и порушених животних идеала. Можда ће неко, ако се измисли времеплов, да се врати у прошлост и маленом, мусавом дебељуци ударити шамар и рећи - "мали не гледај тамо, то није твој прћија"!

Уписује ЕТФ (а шта би друго), и некако завршава. Најтежи факултет у земљи, каже он. Све вријеме, упоредо, укључује се у политику, шлихтајући се свим живима. И Динкари наравно, зна да је тамо најбоља прођа. Требају њему ти "школовани" каријеристи, без трунке скрупула и зрном идеала, да одржи имиџ просперитетне странке, јер они извлаче Србију из кризе. Мали од палубе постаје замјеник капетана теретног брода.

Снови се остварују. И шта бива? Први посао и то одмах - директорски. У Колубари, са 25 година. Са трогодишњим искуством сједења у фотељи прелази у другу фотељу - управни одбор ЈАТ-а. Зна се, уз моћ и позицију долази и раст ега, куповна моћ и подвољак. Долазе старлете да се сликају на канцеларисјком столу, долазе политичке функције. Оно што остаје је она изједајућа пожуда, која сатире синапсе правећи од њега рециклираног политичара без трунке идеје и смисла. Заборавио је на асфалт и паркове драгог му Обреновца, заборавио је на малог дјечака који је на фудбалу вјечно доносио лопте. Тај дјечак је у њему већ нестао, он има сада други Обреновац, његов, лични.

И тако се провлачи кроз политику, с фунције на функцију, с идеала на идеал. Запосли брата као савјетника, пола фамилије у државне институције, да сиромаси не гладују. Зна се, ко не гледа прво себе и своје, како ће гледати друге? Побогу, о непотизму и бахатости нема ни говора, јер су одавно, баш ту у његовом мозгу, ове ријечи изгубиле смисао и поенту...Он тако, ни сам свјестан тога постаје симбол Србије у протеклих 20 година - Србије посрнуле, немоћне и политизоване, до сржи укаљане политичким протувама и наказама, љигавцима који Србију виде као полигон за остваривање сопствених незадовољених пожуда...

Битно је да на новом Армани одијелу блиста мали беџ са заставом Србије, као понос и завјештање.

Остатак приче сви знате...