Ko god da je rođen u drugoj polovini osamdesetih godina, zna koliko su „rendžeri“ uticali na njegov (ili, ređe, njen) predpubertetski život početkom i sredinom poslednje decenije dvadesetog veka. Ma koliko je ta serija, u suštini, debilna, pružila nam je silne sate zajebancije kako pred televizorom, tako i kroz brojne rekonstrukcije bizarnih avantura koja je ova ekipica svojevremeno doživljavala. Raspored je bio striktan – probudiš se u pola osam, odgledaš „rendžere“, popiješ mleko, a do pola devet si napolju, i prepričavaš kako da zamalo ona govnarka Rita sjebe Džejsona i ekipicu. Potom sledi rol-plej, gde najjači klinja u društvu preuzima ulogu crvenog ili zelenog/belog (zavisi od serijala) rendžera, a ostale uloge se dele među manje obdarenom dečurlijom. Crni je uglavnom bio neka čepulja koji je taj položaj osigurao redovnim dodvoravanjem glavnom klincu. Žuti je bio rezervisan, kao i u seriji, za nacionalne manjine, tako da se znalo – ako imaš druga koji je Ciganin, isti postaje Kaiša. Plavog je preuzimala najveća pička u kraju, budući da svi znaju da Bili nije ni za kurac i da su sve kul stvari radili Džejson i Tomi. Ružičasti rendžer bilo je jedino mesto striktno čuvano za devojčicu. To je, uglavnom, bila ona koja je preskakala pravljenja kolača od blata, a bila redovna na viktorijama i glavcu. Osim što su nam služili kao scenario za igru, Moćni rendžeri su dali izraz, „kakva je pička, i Glineni bi ga prebio“, a i obnovili su, zahvaljujući Tomiju, zainteresovanost omladine za Boru Dugića.
Danas davase film na RTS...