Mogu ja,mogu ja,mogu ja

Нека деца раније од других науче да је вршење притиска и наметљивост,нажалост,начин да се успе у животу.Почиње се још од малих ногу,ту у клупицама основне школе,када се и поред више него очигледно дигнутих два прстића учитељу рафалном брзином упућује чувено "могу ја" уз неизбежно устајање и безосећајног нагињања преко сопствене клупе и леђа школског друга или другарице.И у овоме има неке симболике.Овакаво понашање указује да ће како тад тако и кроз цео живот газити преко других необазирући се на туђа осећања и потребе.Овакав апел и притисак се понавља колико год је пута потребно тј док се ученику не допусти да каже одговор.Ученик постаје миљеник међу учитељима\ наставницима \професорима,повлађује му се и гледа кроз прсте јер се он,јел,истиче и више зна од других.То што ови нису ни добили шансу то ником ништа.
Сличне ситуације се дешавају на и послу,само они најнаметљивији и најбезобразнији успевају и напредују.
Такви сутра постану шефови и директори па се онда питамо зашто су сви по default-u таква ђубрад.
Oво важи за оне екстремније примере,част изузетцима.