Moj komšija

Ено га, опет се дерња на жену. Шта му је сад скривила? Опет није направила ручак јер је црнчила на пијаци да заради цркавицу? Није стигла веш да опере јер је морала малог синчића, од 6 неђеља, да нахрани? Није стигла да му испегла кошуљу, јер је крпила ћерки панталоне за школу?

Сељак један. Не, нећу да вријеђам добре и поштене људе, од којих је и она потекла. Она, која га сваки дан гледа к'о Бога и што га к'о мало воде на длану држи? Е судбо проклета...

Шта ћеш, 'оће то кад си млад, да пробаш нове ствари. Тако је и он, мој комшија, пробао јадну жену која је и сада с њим. Једне ноћи, кад бијеше сеоска слава, завукао се с њом у жбуње и одрадио посао. Мјесец дана касније, оженио се њоме, само зато да не би укаљао породично име, на шта су га његови и натјерали. Још осам мјесеци касније, постао је отац.

Не, није он знао шта значи породица, нити како треба да се понаша према жени. Након свих ових година, не вјерујем ни да је научио. Малтретира све за сваку ситницу. Смучио му се живот, чини ми се. Због једне грешке, ОН је требало да испашта. Вазда љут, никад смирен. Хипохондар један. Стално га нешто боли. Мало, мало, па дође и хитна. Стално лежи. Гледа тв. Пинк. Фарму. Никад се не насмије.

Опет сам видио његову жену док сам чекао бус. Јадна ли је. С таквим човјеком никоме живот није лак. Знам и гдје јој је тезга на пијаци. Продаје воће. Њени јој оставили воћњак пун шљива, јабука, крушака. И још ко зна чега. Све она то сама бере. Нико јој не помаже. Купим понекад од ње нешто. Сваки пут ме са радосним осмјехом на лицу поздрави. "О комшија студент, како смо данас?". Масница од брањења тешке шаке њеног мужа на њеној лијевој руци. Раскрварена горња усна. Ко зна какве још повреде крије.

Он, чим она дође кући, почне да псује и да виче на њу. Одврне музику да нико не чује.

Али, све се чује...