Moja poruka šefu štaba civilne zaštite Borivoju Radiću

Ovim putem samo bih lično da se zahvalim šefu štaba civilne zaštite Borivoju Radiću što je valjano vršio svoj posao za vreme bombardovanja u Kragujevcu, upozoravao na štetnost bombi i da se lepe prozori i otvaraju, narandže da se dele pravedno. Još su mi njegove debele obrve i mio staračko komunjarski lik ostali urezani u detinju živu maštu a i viđam ga neki put po ulicama grada, živ je i šeta nekud. Mislim da je bio u nekoj kombi stranci tipa Građanski savez Srbije ili još manjoj ali to samo potvrđuje da ga pare nisu zanimale nego samo civilna zaštita, gas maska i atomska skloništa da pročisti, lično je insistirao da žena dolazi dva put nedeljno u sklonište u našoj školi i da sklonište čisti, da mazi paprat i fikus i da vetri koliko se vetriti, u skloništu, može. To je za mene čovek, to je šef, to je sekretar, brinulac i zbrinjavator malih ljudi, kosovara, cigana i malih stvari, svima dostupan, ne kvari se, i jeftin je a i dalje šeta ulicama sam bez telohranitelja al to sam reko već da šeta i da ga viđam.
Dakle sam šeta bez ikoga i svi mu dobro žele ko Alfred Džonatan Kvak svuda gradom brodi kopnom i po vodi mada mi neku vodu nemamo, al to je za mene čovek a ne neki daleki crnac, Portugalac ili tako neko ko samo laže a nema dodir sa stvarnim svetom i sa malim ljudima, kosovarima ciganima i malim stvarima, za mene su svi ti sekretari samo varijante mis sveta, muške kurve, žele mir u svetu a ništa ne rade da se nešto poboljša u svetu.
Boro Munjo izvoli kad god oćeš na rakijicu jedino nemoj ko svaka gnjida penzionerska da zapucaš u sedam ujutru ili u podne ili tako pre 2.