Isto što i "dalje nećeš moći" samo malo stilski doterano i to samo onako kako srpski seljak ume i može.
Tako snažno i slikovito objašnjenje u samo jednoj rečenici ne bi ni Tolstojevski osmislio.
Selo u srcu Šumadije. 12 je sati. Skoro svi su odavno polegali i stružu cerovinu u svojim toplim krevetima premoreni od napornog dana koji je iza njih. Ni muva se ne čuje, tek s' vremena na vreme se lokalne rasne džukele dozivaju kroz tihu letnju noć, čisto da ne bude sve tako monotono. Lokalni Don Žuan se lagano probija kroz šljivike i livade, uske ulice i tuđa dvorišta budno pazeći da slučajno nekog ne probudi.
Dolazi do njenog dvorišta, baca pogled preko tarabe, vidi sva svetla pogašena a njen prozor širom otvoren baš kao što su se dogovorili. Polako prebacuje jednu nogu preko ograde pa drugu, šunja se gotovo puzećim stilom kroz mrak kad posle par trenutaka ispred sebe odjednom ugleda neku ogromnu mračnu priliku, tek toliko osvetljenu mesečinom da se jasno vide njeni obrisi . Uplašeno diže glavu kad čuje glas..-Sinak, pa nisam ni ja od juče. Moju si ćer došao da....more....Moš' samo da poljubiš tarabu! I budi srećan što ti nisam ovom motikom ispravio leđa! Sikter more odavde!
