Moš' samo da poljubiš tarabu

Село у срцу Шумадије. 12 је сати. Скоро сви су одавно полегали и стружу церовину у својим топлим креветима преморени од напорног дана који је иза њих. Ни мува се не чује, тек с' времена на време се локалне расне џукеле дозивају кроз тиху летњу ноћ, чисто да не буде све тако монотоно. Локални Дон Жуан се лагано пробија кроз шљивике и ливаде, уске улице и туђа дворишта будно пазећи да случајно неког не пробуди.
Долази до њеног дворишта, баца поглед преко тарабе, види сва светла погашена а њен прозор широм отворен баш као што су се договорили. Полако пребацује једну ногу преко ограде па другу, шуња се готово пузећим стилом кроз мрак кад после пар тренутака испред себе одједном угледа неку огромну мрачну прилику, тек толико осветљену месечином да се јасно виде њени обриси . Уплашено диже главу кад чује глас..

-Синак, па нисам ни ја од јуче. Моју си ћер дошао да....море....Мош' само да пољубиш тарабу! И буди срећан што ти нисам овом мотиком исправио леђа! Сиктер море одавде!