Blistavi trenutak samospoznaje najvažnije lekcije u životu, njegovog veličanstva -rada na sebi-. Seo si na dvosed, nabacio kolenom na voleja neumiveni ugloočni krmelj otkačen usled vibracija uzrokovanih saginjanjem da protrljaš nožne prste kroz puknutu sportovu čarapu dok si treptao jer ti dim od cigarete, one najslađe prve jutarnje, šiba u oči, i posterisao ga na neokrečeni zid iznajmljene sobe predgrađa Malog Mokrog Luga.
Sediš tako, češeš zamašćenu bradu i dok pronalaziš komad slanine od sinoć i polako ga mljackas i cediš njegove sokove, prolazi ti kroz glavu... Jebt, možda nije kriva država što nemam posao, moji me terali na faks ja nisam hteo, komšija sa kojim sam odrastao me zvao da vozim kamion u švabiji, samo da naučim jezik al ko će učiti švapski rekoh sebi, ćale me zvao u kombinat pre 10 godina da krenem sa njim da učim za varioca, do sad bih bio ekspert, ali razmišljam ko će se cimati da ustaje svako jutro u 6h jebt.
Čekaj malo, ako ćemo tako nije mi niko kriv ni što me riba ostavila, trebalo je češće da se kupam, da perem zube, dobro sad nemam sta više da perem, ko će se cimati realno za ovih 7-8 komada što je ostalo, ali tad... tad je bila prilika...
Možda ni trener nije loše mislio kad mi je rekao da ne dolazim pijan na treninge, da ne dodajem unazad loptu kad sam na tuđoj polovini, možda... možda su svi oni meni želeli dobro a ja nisam hteo da se cimam...
I onda ti bljesne... Kao stravičan udarac Ronaldove desnice u mošni deo, poput Đurićevog shvatanja da ipak nije vreme za aplauz, lupi te spoznaja u čelo. Srce pumpa kao ludo a krv kao pod pritiskom vode iz vatrogasnog creva naglo poslata do poslednjih pora tvog tela natera te da skočiš na noge i skoro pa nemo prozboriš: Jebote život, pa možda je do mene...
A: Šta radiš, jesi slobodan?
B: Ma evo nešto razmišljam, skapirao sam neke stvari, hoću da krenem život ispočetka.
A: Hoćeš sa mnom na proteste protiv Vučića večeras?
A: Naravno, ionako je on kriv za sve.
