Fraza koja se najčešće čuje prilikom igranja malog fudbala na neograđenom terenu, nakon što neki drvoseča šutne loptu iz sve snage tako da ista odleti u tri lepe. Ovu rečenicu izgovara mića koji mora da ide po loptu (uglavnom onaj što je šutnuo, jer nikom drugom ne pada na pamet) nakon duževremenskog trčanja po terenu, u nadi da ce skratiti naporan put što je moguće vise tako što će uposliti nasumičnog prolaznika kako ne bi morao da istrči preostalih 7 metara koji ga dele od cilja. Ova fraza je najčešće propraćena prostim hvala.
(upeklo sunce, ekipa igra već sat vremena, svi su pomrli i igra se za odlučujući gol. Balvaner zapinje u nadi da će presuditi utakmicu i prekinuti agoniju. Lopta odlazi preko golića i izbija na put.)
Balvaner stigo vec na pola puta do lopte, nailazi bakuta.
Balvaner: može lopta?
bakuta šutira, međutim lopta odlazi još dalje u nedefinisanom pravcu
Balvaner: Hva.. Neka ja ću..
U nedostatku mesta u Vujaklijinom ili kojem drugom rečniku na internetu postoji mnoštvo sajtova, među njima Vukajlija, gde možete da vidite na kakav sve način ljudi vole da razgovaraju na opšte zgražavanje lingvista. Tako da se tamo može videti da ljudi fejsbukuju, fejsbuče, da im je fejs ubagovao. Ili čak poređenje čuvenog prideva „kul”: kul, kulji, najkulji.
Emisija RTS-a "Oko Magazin · 24. Novembar 2009.