Noć. Došla je polako sa svojim tamnim strunama previjajući krovove zgrada svečarski osvetljenog velegrada. Bilo je hladno, ali taman toliko da mi bude prijatno u mom kaputu. Otišao sam na dogovoreno mesto. Svi su bili tu. Naravno, svi osim nje. Zar toliki prevaljeni put da ode u ništavilo mojih životnih promašaja zbog kosmičkog cirkusa koji je uredio tako da ona baš tad ne dođe. Pa dobro, preživeo sam i gore. Priče su se kitile jedna na drugu, društvo je bilo veselo, a i ja sam, donekle.
Ukazala se na vratima. Svi smo zastali. I vreme je. Oči su izgubile komandu mozga i počele su da prate svaki njen korak, svaku mimiku, svaki treptaj. Hteo bih sad da je opišem, ali, ne umem. Verujem da deo mene još uvek sedi tamo, oslobođen zvuka veselog društva, i prati treptaj anđela.
Možda je to bio samo san, pitam se. Možda iz mene govori žudnja. Možda će uvek biti samo možda. Ipak, siguran sam da vreme neće iz mene odgnati tajnu koja se krila u unutrašnjosti njenog dugog crnog kaputa, nikad!
Jednostavno Mrs.Raven!
