
Бесконачно на шесту генерација уназад ови сјебани инсекти се сабијају од гована. Отац ове која блеји испод мог мухотуца, Сандре, јео је говна.
Његов отац јео је говна. Погађаш: и његов отац јео је говна? Бенг! Погодак.
Гени од гована.
Говњива крв.
Живот у говнима.
Светозар. Замало Тоза. Замало! Да ми отац није јебено говно, да ми деда није био јебено говно, звали би ме Тоза. А овако, ја сам Мушица. Светозар Ђукић Мушица!
Неко би путовање по времену искористио да стави своју слику у Титову дневну, тик поред ње икону и свијећу; или рецимо Ана... Ана би ударала по Вињаку са Петром Краљем док јој овај рецитује... а ја... ја би покушао да изведем свог деду на прави пут. На пут без компензација. На пут са чистим рачунима. На пут без пласирања лажи док те гледа кроз очи. На пут који ће некада моја дјеца газити, не овај прашњави, макадамски пут, не, већ неки други, гдје им са трибина неће скандирати прдежима и гађати их парадајзом и главицама убуђалог купуса.
U busu se devojka svadja preko fona da se ne kaze Vukajlija nego Vujaklija za recnik... ocaj na njenom licu kad je shvatila da ne moze objasniti
Mokoš · 11. Maj 2011.