Rustično, starinski, a ipak nekako savremeno. Kao bakin ormar na kojem je držala najbolje slatko i po koju voćku za one unuke što žive daleko i ne mogu često da dođu, da ih baka posebno počasti.
Opet, u svesti odzvanja i prizvuk nečeg što je zdravo, što je neprskano ubrano sa grane pa sačuvano s ljubavlju i pažnjom. Da mu i miris sačuvaš dugo nakon što ukus i boja izblede i nestanu. Kad otvoriš ormar da se setiš kasnog leta i rane jeseni, da se setiš detinjstva i srećnih dana. Vremena kad je sve bilo lakše, lepše i bolje iako je skoro sve bilo teže dostupno.
- Mrcino jedna opet si se udžibrio!
- Dušice, svratio kod kuma, on otvorio stari ormar i izvadio flašu što je njegov deda sakrio. Sva na dunju miriše!
- Pa se ti setio tužnog detinjstva i omlatio celu? Marš more u krevet i da te ne vidim do ujutro!
