Na mojem

Најјача константа у поимању простора око себе и себе у њему (простору).
У својој дугој и бурној славној историји, током које углавном није знао где су границе отечества му (тако да ни ово данас није изузетак нити нешто ново), Србин је ипак очувао чврсту свест о оној најважнијој граници: између "моје" и "није моје".

Па је тако "моје" све што је до мог прага, до моје тарабе, до моје међе... А "није моје" је оно остало, са друге стране. Апсолутно је небитно да ли је то "није моје" нечији приватан посед, државно власништво или "друштвена имовина" (по опробаном комунистичком рецепту "друштвено = ничије, черупај, ваљда ниси баксуз да те ухвате"). То ме не занима, ја ћу да сређујем, лицкам и цинцулирам докле је моје, а за оно изван тога - заболе ме брига, нек други лупају главу. Што се мене тиче, тамо може да се направи депонија, да се излије с(к)ептичка јама, да потече лава, да удари пожар, поплава, клизиште, куга, смак света (ако треба и ја нешто да допринесем, слободно зовите)... Тамо може, само немој на мојем.