Najjača konstanta u poimanju prostora oko sebe i sebe u njemu (prostoru).
U svojoj dugoj i burnoj slavnoj istoriji, tokom koje uglavnom nije znao gde su granice otečestva mu (tako da ni ovo danas nije izuzetak niti nešto novo), Srbin je ipak očuvao čvrstu svest o onoj najvažnijoj granici: između "moje" i "nije moje".
Pa je tako "moje" sve što je do mog praga, do moje tarabe, do moje međe... A "nije moje" je ono ostalo, sa druge strane. Apsolutno je nebitno da li je to "nije moje" nečiji privatan posed, državno vlasništvo ili "društvena imovina" (po oprobanom komunističkom receptu "društveno = ničije, čerupaj, valjda nisi baksuz da te uhvate"). To me ne zanima, ja ću da sređujem, lickam i cinculiram dokle je moje, a za ono izvan toga - zabole me briga, nek drugi lupaju glavu. Što se mene tiče, tamo može da se napravi deponija, da se izlije s(k)eptička jama, da poteče lava, da udari požar, poplava, klizište, kuga, smak sveta (ako treba i ja nešto da doprinesem, slobodno zovite)... Tamo može, samo nemoj na mojem.
- Jel bre, šta to čujem, odmori se vesela baba Gena? Laka joj zemlja, koj će sada hehe da nam sjakti po selo?
- Joj more, ne staj mi na muku! Aj' što je umrela, nego kud se, od nolko selo, navrze da pandrkne baš u moju avliju?
- A pa ono jes, nije u redu...
