Najebaću, ali neka

On nije glup, ima taj i iskustva i godina, prepoznaje bullshit u najavi, a i neku školu je završio. Nije ni nolajfer, ima porodicu koju voli.
Ali još kad su u petom razredu OŠ klinci birali ko će da igra levog beka između njega i Neše Gišića, on sam je iz kurtoazije glasao za Nešu i puk’o, a svakako bi izvisio, jer su mu namestili izbore falsifikujući glasačke listiće napravljene od listova iz sveske na kockice.
I kad su mu 10 godina kasnije nudili posao za članstvo u stranci, on nije hteo, iako je Neša-Jebeni-Gišić hteo, pa je sad Neša u opštini neko mudo kod kojeg svakog prvog mora da nosi nekakve papire na potpis, a ovaj ga ne pušta bez par sati načekavanja, jer mu se može.
On je lepo znao da može da se ovajdi o masno parče nasledstva iz miraza ako se malo ušlihta tašti, ako savije kičmu i bude na usluzi, ako po pedesetsedmi put sasluša storiju o uzornom uspehu njenog drugog zeta, arhi-fakin-tekte, klimajući glavom ko Nodi na spidu.
I znao je odlično da je mogao da napreduje na poslu, samo da nije direktorku nazvao nesnošnom kučkom, kada ga je ostavila zadnjeg u kancelariji da joj kobajagi sredi štampač, a hoteći u stvari da joj instalira stojka, a na šta mu je ona posle iz osvete promptno napisala nalog za celozimni terenski rad.

I on nije takav zato što je hrabar i što voli da podjebava kretene, u stvari možda malo i zbog toga, ali pre svega je takav, jer se plaši. Plaši se, jer zna da će ga u suprotnom unutrašnje ja prejebati, počeće da ga pritiska i da mu vrti u grudima ko hilti i neće stati dok ga skroz ne satre. On zna odlično da je tako napravljen, bandoglav i lud i principijelan, jebo ga ko ga je stvorio, a on zna da to nije bog, jer mu bog ne bi napravio takav darmar, da odudara i svesno neće da igra igru i zna da će tako najebati, ali neka.