Pesma kakva se piše samo jednom, a pogađa svakoga. Starijima tera suze na oči sećajući ih na davno minule trenutke, a mladima jer osećaju da im predskazuje ono što ih čeka.
Lete pare, koje ne znamo odakle nam i suze koje se čine neiscrpnim, kada zasvira baš TA pesma. Naša. Lomi se čaša o čelu a glava o stolu, grli se sa zakletim neprijateljem, umire se i rađa. Traži se još jedna tura, a onda i još jedna. Psuje se i blagosilja, smeje i plače…
I sva ta moć stala samo u tri strofe i dva refrena. I u magiji koju stvara tročlana grupa svirača, jednako pijana kao i grupica pijanaca za stolom u ćošku.
-Prijatelju, daj sad onu od Kvake... znaš...
-Uf... gde baš tu najskuplju...
