Jedna defka u stilu devedesetih.
Tad se bre znalo ko koga bije u školi.
Nastavničke ćuške su možda bile najefikasnije nastavno sredstvo onomad, a ko ih dobije pamti ih za ceo život.
I dan danas se prepričava kako je Milunka iz OTO-a žvajznula ivericom Bojlera u glavu ili kako je Cane iz istorije mlatio đačke glave ključevima i vuko uši u jednom smeru dok ti govori da se ti krećeš u drugom.
Nastavnik je smatrao dan promašenim ako ne raspali nekoga mrsoljačom po vugli koja u isto vreme udara o đačku klupu. Tukli su i opravdano i kako im se ćefne. A tek gađanje kredom...
A danas...pa nastavnici manje biju ili ne biju uopšte, a đaci su gori nego ikad.
Preporuka današnjim prosvetarima kako da biju decu, a da uopšte i ne podignu ruku i samim tim ne budu kažnjeni:
"Mlatimo se drugar i ja na sred hemije i to pred 50 đaka (spajanje odeljenja, što zahteva posebnu definiciju) i primeti nas hema i izvede nas ispred table. Onda lepo kaže: Ajde ti A udari ovog B najjače što možeš, (pljas!), dobro, ajde ti B sad mu vrati (pljas), aha (smeh u učionici) sad na mesto, i da ne bude sledećeg puta, al ako bude, ja bijem!"
I tebi ko nastavniku lepo, nisi digo ruku na dete, a deca se lepo ispraznila i uz to ih 50 čoveka ismeju. Uspeh!
