Nato

Istočnjački specijalitet nastao fermentacijom soje. Zbog specifične arome ponajviše ga ljube oni u poznijim godinama kada čovek nema više čega da se stidi, ista ona sorta koja se kod nas dopinguje belim lukom protivu gripa, promaje i vampira.
Nato je lako opisati, u pitanju su zrna soje pri kraju etape poluraspada koja još uvek umeju da zadaju težak zadatak prirodnim zubima pa se najslađe glođu socijalnim. Pomenuta zrna nalaze se u specifičnoj opni čiju sluzavu aromatiku ni eksperti ne umeju baš najbolje da objasne ali se listom slažu u tome kako je vađenje zrna soje iz nje đavolski zajebano.
Sve u svemu, ovaj tradicionalni prilog jelima je lepljiv, ljigav i karakteristično neprijatnog mirisa za koji na našim prostorima nema pandana. Oni koji ga ne jedu tvrde da je i prilično odvratnog ukusa dok oni koji ga jedu odvraćaju da je izrazito prijatan ako ti pođe za rukom da se navikneš na njega.