Istočnjački specijalitet nastao fermentacijom soje. Zbog specifične arome ponajviše ga ljube oni u poznijim godinama kada čovek nema više čega da se stidi, ista ona sorta koja se kod nas dopinguje belim lukom protivu gripa, promaje i vampira.
Nato je lako opisati, u pitanju su zrna soje pri kraju etape poluraspada koja još uvek umeju da zadaju težak zadatak prirodnim zubima pa se najslađe glođu socijalnim. Pomenuta zrna nalaze se u specifičnoj opni čiju sluzavu aromatiku ni eksperti ne umeju baš najbolje da objasne ali se listom slažu u tome kako je vađenje zrna soje iz nje đavolski zajebano.
Sve u svemu, ovaj tradicionalni prilog jelima je lepljiv, ljigav i karakteristično neprijatnog mirisa za koji na našim prostorima nema pandana. Oni koji ga ne jedu tvrde da je i prilično odvratnog ukusa dok oni koji ga jedu odvraćaju da je izrazito prijatan ako ti pođe za rukom da se navikneš na njega.
- Jamato, brate, da nije ova vaša mućkalica slučajno dobila ime po NATO paktu?
- Ie. Zashuto to Suruboriub-san pita?
- Bemliga, i otamo možeš da iščeprkaš gomilu smradova povezanih krajnje ljigavim zajedničkim interesima.
- Hai. A shuta zunachi "bemuriga"?
hasao sam - FUJ!