Prošli ste pored nekog izloga i setili se nje.
Ne, videli ste neku kosu i pomislili na njenu.
Ne, ne, blejali ste na nekom sajtu i toliko se smorili da vam je mozak odlutao na sasvim drugu stranu, u prošlost, u daleku prošlost. Setili ste se onog trenutka, koji je trajao večnost, koji ste nekada davno iznova i iznova ponavljali u svojoj glavi, trenutka kad ste je na prevaru prvi put poljubili.
Na ćošku Knez Mihajlove i Sremske, taman da skrenete naniže, žurila je na Zelenjak, na poslednji bas.
Kad ste joj kao sasvim nezainteresovano rekli "šta ti je ovo?" dodirujući joj kosu, kao da nešto ima u njoj i iznenada je nežno privukli sebi i poljubili.
A ona se samo prepustila. Jer je i ona to čekala cele večeri, čekala taj vaš prvi korak. Ipak je ona žensko. Ostali ste da se ljubite, a bas je otišao. Ima noćni.
Posle te prve pomisli slike su počele da se odmotavaju, smenjuju, setili ste se svih onih sitnih detalja, sitnih gluposti koje su vas uveseljavale i nervirale. U početku samo uveseljavale, onda i jedno i drugo, da bi vas na kraju samo nervirale. Setili ste se nekih šetnji, nekog hrasta, neke obale mora ili reke, nekih ptica, galebova valjda, zvezda, da, bilo je zvezda, bilo je i nekih šabana koji su se pitali šta takva riba traži s vama, glasno, čuli ste ih, a vas je boleo tuki, još jedan znak da nešto vredite, bilo je i nekih drugarica koje su joj govorile da joj ne trebate a ona ih nije slušala, smejali ste im se, bilo je svega a sad sedite pred kompom...
I samo vam je na kraju sinulo "nazvaću je".
Javio se neki muškarac.
