Dosadni i nervirajući glas nekog dobronamernog posmatrača dok ste se vi (najčešće kao klinci, mada neki to nastave i kasnije) oberučke bacili na uništavanje svojih bubuljica, skorele rane, svrbećih boginja... Najgore je što je i vama potpuno jasno da to nikako ne treba da dirate, i da taj glas u pozadini vaše pažnje, preokupirane jednom manjom/većom nepravilnošću na koži, ništa nije mudriji od vas, i najradije bi da tim kopanjem zakopate i njega što vas detaljno analizira. Al' da prestanete nikako. Ta sitna autodestrukcija je fantastičan ventil za pražnjenje unutrašnje napetosti... I na kraju, svako od nas ima neki ožiljak da ga podseća na minuli ručni rad.
I ja mislim isto :). Iako nije naučno dokazano, verujem da u rani, zajedno sa sve onim inflamatornim ćelijama, nastaje i neki magnet ili lepak, koji sam od sebe privlači ruku :)). Il je taj magnet svrab :)?
рука сама иде на копање:)