Reakcija na pojavu koja štrči kao bolestan palac ili promenu koja dolazi iz nebuha. Ono što prosto morate reći kada nešto toliko bode oči, uši ili direkt u mozak, tj. uvek kada vam život nanese nešto što draška do divljačnosti tu majmunsku radoznalost koja počiva u svima nama... Onaj deo mozga odgovoran za više kognitivne funkcije se koprca, pokušava da kontekstualizuje i sagleda širu sliku, da projektuje posledice do kojih bi vaše verbalno konstatovanje dotične pojave moglo dovesti, ali pošto je siroma nemoćan pred naletom primalnog instinkta, najbolje što može da uradi jeste da proizvede ovu tunjavu uvodnu ogradu, pre nego što usledi neminovno metanje noge u usta i shvatanje da je nekada bolje ne primetiti i tako ostati neprimetan.
Cici koja đuska na šanku uz zvuke Stoje: Mala, ne mogu da ne primetim tvoje jebozovno dekoltirane grudi, pa me zanima koje si godište?
Cica: A nisi primetio mog dečka čija pesnaja upravo kreće ka tvojim zubima?Prvoborcu u redu u Pošti: Gospodine, ne mogu a da ne primetim da ste stali ispred mene kao da sam ništa više do li gomila sušenih šampinjona koju je neko slučajno ostavio baš u redu za Uplatu/isplatu...
Prvoborac: Gospodin ti tata, bezobraznične balavi! Ja sam bre u ovoj pošti čekao na penziju dok ti još nisi bio ni mućkuriš u njegovim jajcima, jelti jasno? Ti ćeš meni tako, pa ja sam četrespete ovaj luger skinuo sa mrtvog Švabe...Stjuardesi u JAT-u: Izvinite, ne mogu a da ne primetim čudan dim iz motora na levom krilu...
Stjuardesa: A to. To je tako fabrički.
