Ovo je izraz koji nam najbolje govori kako život leti i kako se sve brzo menja.
Ja znam sa sebe, a verujem i za ostale koji će pročitati ovo, da dok sam/smo bio/li mali, ovaj izraz sam/smo najviše koristio/li kada ručam/o. Jer mi koji smo odrastali bez interneta, bez kompjuterskih igrica, jednostavno mi koji smo imali pravo detinjstvo smo znali da posle ručka nas očekuje društvo isper zgrade, da sledi igranje i provod koji i dan danas pamtimo, to je bilo vreme bez stresa, bez problema. Želeli smo što pre da napustimo stan/kuću kako bi užvali u žmurkama, igrali smo se i lopova policajaca, pa smo se jurili po kraju ko nenormalni. Zadirkivali smo devojčice i krali komšiji jabuke.
Medjutim danas, ovaj izraz koristimo u nekim potpuno drukčijim situacijama.
Keva: Aleksandre, ručak!!!!
Ja: E, moram kući zove me mama. Vidimo se posle.
(ručam)
Ja: E mama, ne mogu više. . .
(istrčavam napolje)Danas. . .
Ljubavi, hoću opet.
Ja: E, ne mogu više, jebi se sama.
