Neizostavan deo brojnih takmicenja koje organizuje i vodi Saša Popović. Njegov prekomerni talenat za stvaranje atmosfere koja se može meriti sa onom za vreme poslednjih časova života Adolfa Hitlera u berlinskom bunkeru, je uglavnom propraćen reakcijama koje variraju od kiša suza i znoja do želje da se sa svim završi u Majk Tajson stilu.
Izvlačenje pitanja na ispitu, solo gledanje hororčine sa slušalicama (u mraku), urgentna potreba za toaletom za vreme poslovnog sastanka, išcekivanje riblje čorbe, iščekivanje ocene defke u koju si tobož' uložio mnogo truda, prvi trip, susret večitog dužnika sa zelenašima u slepoj ulici, rešavanje derbija na penale...
To, kao i sve ono sto je do sada smatrano iole neizvesnim pada u vodu u poredjenju sa baražom Saše Popovića.
Dalje ide, dalje ide, dalje ide, dalje ide...
Dalje ide, kandidat...
Dalje ide...
I dalje ide...
Dobar si samo ti ne treba ova poslednja rečenica u primeru - kvari kraj. Inače, lep plus :)