
Да издржите 24 сата, а да не додирнете ништа пластично. Теоријски немогуће.
Устанеш, посежеш ка даљинском, а не пластика.... рекао сам себи. Облачиш памучну мајцу. Купатило. Дозер за сапун... Нека, умићу се само водом. Квака улазних врата. Чекам неког да прође. Аутобус... Нека идем пешке... Паре са банкомата ћу подићи сутра. Како сада да запалим пљугу? Морам кући да узмем ћалетов зиповац... Мобилни? Не долази у обзир... Компјутер??? АААА па тастатура, миш... Ово је стварно немогућа мисија... Ни пиво не могу да попијем кад га точе у пластику!
...
Дошло време да је и сиса од пластике.
А тако лепо су живели у деветнаестом веку.
Kad je pre nekoliko dana osvanuo naslov u dnevnim novinama „Željko Mitrović: Trovali su me“, na samoproklamovanom rečniku slenga vukajlija.com odgovorili su mu bez mnogo pijeteta: „Pa dobro, i ti si nas, i još to radiš“.
Ekonom:east Magazin · 03. Februar 2011.
Koja tema... +
da...zanimljivo razmisljanje... +
А тек у осамнаестом...